Снага кроз зелен фитиљ што тера цвет

Тера зелен – мене ,из корења што чупа дрвеће

Уништитељ је мој.

И откуд да кажем опрљеној ружи

Моју младост иста грозница зимска слама.

Снага кроз стене што воду тера

Тера моју црвен – крв,покуљале што суши потоке

У восак моју претвара.

Нем сам иелатов да зауставим венама својим

Планински извор сишу иста уста.

Рука дубином што узвитла воду

И живи песак у ковитлац,ужади што ветар веже

Диже моје покров – једро.

И нем сам да кажем обешену човеку

Како од мог је праха џелатов живи креч.

Усне времена упијене уз извор сам;

Љубав капље и скупља се ,али пала крв

Смириће јој ране.

И нем сам да кажем колико је ветар стар

Како време откуцава небо по звездама у круг.

И нем сам да кажем љубавникову гробу

Како по мом једру исти згрчен слази црв.