понедељак, 30. јул 2018.

Јохан Волфганг Гете | БЛИЗИНА ДРАГОГ

Мислим на тебе кад се од сунца запали
пучина сва,
Мислим на тебе кад месец устрептали
над извором тка.

Видим те кад на путу далеком спазим
узвитлан прах,
сред ноћи, кад човека на уској стази
обузме страх.

Чујем те кад се све море усколеба
уз мукли хук.
Слушам у лугу кад испод целог неба
завлада мук.

Ти си уз мене, блискошћу својом расплину
даљину сву!
Залази сунце,скоро ће звезде да сину.
О, да си ту!

петак, 27. јул 2018.

Иван В. Лалић | МЛАДА ЖЕНА СА ВИОЛОМ

Dіdn't I dance wіth you once іn Brabant?
Two Gentlemen from Verona


Једно од лица у оркестру, наглом
Вољом тренутка изоштрено јасно
У фокусу; то лице што се сагло
Лако над звучно тело благогласно

Виоле боје тамног меда; лице
у овалном оквиру дуге косе
Што ко да хоће да окрзне жице,
Овлаш, кад увис крене гудало се,

Лице од косе и очију; усне
Само су осмех прорезан у плоти;
Одакле знам га? У сећању гусне
Обрис у сличној, стишаној лепоти

На зиду неке цркве, ил музеја,
у сали кватрочента; или мање
Патетично: у тишми града, где је
у мноштву лица нагло обасјање —

О драгоцено мало чудо света
Коме се жиле чудотворне суше:
Та жена која памтивеком шета
у разнобојним хаљинама душе,

Сада у оркестру, у трећем реду
Осмехом сенчи звукове виоле;
Та слика-додир, још један у следу
Додира који милују и боле.

(12. VII 1989)

Ђозуе Кардучи | ЗА АНУ ВИВАНТИ


У затворен капак прозора ударам гранчицом цвећа
плавозеленкастог и модрог, ко твоје очи, о Анa.

Види – сунце је осмехом дрхтаве зраке пољубило
облак, и рекло: Облаче бели, отвори се.

Слушај – ветар с планине свежим шапатом поздравља
једро, и каже: Пребело једро, заплови.

Гледај – птица се с влажнога неба спушта на брескву
у цвату, и цвркуће: Румена биљко, мириши.

Поезија, богиња вечна, из мојих мисли силази
на срце, и гласно виче: О старо срце, ударај.

И послушно срце у твоје велике вилинске очи
гледа, и зове: Слатка девојко, певај.

среда, 25. јул 2018.

Меша Селимовић | * * *

У живљењу, у трпљењу
срце блиједи,
срце вене,
сена слиједи
бившег мене,
у трпљењу, у живљењу.

Изгубих се у тражењу.
Ја сам био,
ја сам и сад.
Нисам био,
нисам ни сад.
Изгубих се у тражењу.

У лутању, у сновима
ноћ ме руби,
дан ме враћа.
Дан се губи,
живот краћа,
у сновима, у лутању.

У надању, у чекању
живот снијем,
а сном живим.
Срце кријем,
срце кривим
што не живим,
што још снијем,
у чекању, у надању.

понедељак, 23. јул 2018.

Борисав Симић | МАЧВАНКИ

Мачванко!
Белего мог имена,
молитво моје сенке,
у мени си земља, ја у теби — цвет.
Песма се грлице срцем ти стишава,
венчала се с летом пшеница,
и већ се даљина летњег јутра мути...
Мачво, какве ме опседоше чини?
Попала је роса по нашем сокаку,
а ноге ми горе у златној прашини.

недеља, 22. јул 2018.

Васко Попа | У ОСМЕХУ

У углу усана
Појавио се златан зрак

Таласи сањаре
У шипражју пламенова

Плавооке даљине
Савиле се у клупче

Подне мирно сазрева
У самом срцу поноћи

Громови питоми зује
На влатима тишине

(1951)

петак, 20. јул 2018.

Арсен Дедић | ТО МОЖЕ САМО ЖЕНА КОЈА ЉУБИ

То може само жена која љуби
тражити мало, поклањати све.
Дани су тешки, загрљаји груби
а она кô некад вјерује у сне.

Вјерна и тиха зна још да чека
када и не мисле на њу.
Пролазе дани, не враћа се ријека,
а она још увијек стоји ту.

То може само жена која љуби
пружати њежност и живјети без ње.

четвртак, 19. јул 2018.

Вилијам Батлер Јејтс | ПОСЛЕ ДУГОГ ЋУТАЊА

Проговорити након дугог ћутања; добро је,
сви други љубавници отуђени умиру,
док душманство светиљке сенке велом застиру,
и ноћ ненаклоњена баца нам своје овоје

можемо сад певати искуством подарени
ван наднаравних тема, тек Уметности ради:
телесна снемоћалост мудрост је; некад, млади,
волесмо једно друго, ма и занемарени.

среда, 18. јул 2018.

Емили Дикинсон | ПЕСМА 338.

Знам да Га има. Негде
Да у Тишини крије
Свој живот префињени
Од наших грубих очију.

То је тек игра трена.
Заседа лаковерна -
Тек да се створи Срећа
Обично  чуђење срећи!

Ако би продорна, збиља
Игра испала - или
У крутом зурењу Смрти
Усхућење застаклили -

Зар не би тад забава
Прескупа изгледала!
Зар не би отпузала
Предалеко и шала!

понедељак, 16. јул 2018.

Марко Врањешевић | НЕПОЗНАТОЈ ДЕВОЈЦИ

У белим сновима својим ја стварам твој лик.
Сећам се: попут меке свиле
спуштале се твоје косе,
и два тамна цвета испод росе
снене су ти очи биле.

Срели смо се једном у далеком свету,
гледали се, неми, у ћутању дугом,
устрептала срца, али једно другом
никад пришли нисмо; само очи наше
блистајући немо говорити знаше
кад реч свака, немоћна, заћути.
А после нас тужне
далеки, незнани однесоше пути.

И никад не сазнах у који си отишла крај,
ни да л' ти се јави у сећања дну,
ил' походи те кадгод, у невином сну,
очију мојих грозничави сјај.

А да ти руку пружих, можда бих срећан био;
да сам те драгом назвô и у твој топли скут
уморну главу скрио,
жељеног мира можда бих нашао кут.

Па ипак сам спокојан, кад с вечери благе
спомена драгих походи ме свет,
кад коса твоја кô опојан цвет
у сну ми замирише,
и тихо ми се смеше твоје очи драге.

Марко Врањешевић 
(1903 – 1974)

недеља, 15. јул 2018.

Танасије Младеновић | МЕМЕНТО МОРИ

Душа је пламен у паучини тела,
Сужањ-птица што хтела би да размахне крило
Пригушени лепет, спрегнут тајном силом
Шум без шума, глас замрлог врела.

Но и човек је, тако, усред света бела,
Птица у крлетци, у чуду небилом,
Отрован и сапет; ко заточен свилом
Светлости и мрака, вриском и опелом.

И где лети она? Да л', ко тело, прах је?
Небилицом неком поклоњена смрти?
Изнад свију ствари то што лебди – страх.

А мочварна туга – све што човек прти
На плећима својим. Али, леша дах је
Оно што нас леди. Путеви су стрти.

субота, 14. јул 2018.

Едит Седергран | БОЛ

Срећа нема своје песме, нема мисли, срећа нема ништа.
Чувај своју срећу, јер када се сломи, постаје зла.
Срећа долази лагано са шумом јутра и сненим цвећем,
Срећа клизи доле у светлим облацима изнад тамноплавог дна,
Срећа пада као сан на подневној жези
Или бескрајна ширина мора која се купа у усправним зрацима сунца,
Срећа је немоћна, она спава и дише и не зна ништа...
Осећаш ли бол? Јака је и велика са тајно стиснутим песницама.
Осећаш ли бол? Поуздано изгледа, смеши се подбулих очију.
Бол нас поклања царству смрти –
Даје нам кључеве царства смрти,
Гура нас кроз врата, када се још двоумимо.
Бол крсти дете и буди мајку
И кује све златно венчано прстење.
Бол влада над свиме и свима, брише боре са чела мислиоца,
Привезује огрлице око жуђених женских вратова,
Стоји у вратима када се мушкарац врати из посете својој драгој...
Знаш ли шта још бол даје својим љубљенима?
Ја више не знам.
Даје бисере и цвеће, даје песме и снове,
Даје нам хиљаду пољубаца а сви су пољупци празни,
Даје нам штавише и један пољубац који је стваран.
Даје нам наше необичне, самотне душе и чудне мисли,
Даје нам највећу награду сваког живота:
Љубав, самоћу и сусрет са лицем смрти.

1916.
  • Са шведског превео Предраг Црнковић

петак, 13. јул 2018.

Иван В. Лалић | ЗАВИЧАЈИ

У твоме завичају где је ништа,
Годишња доба живе упоредо;
У три корака ти их мимогредом
Пролазиш лако, ко књигу да листаш.

У моме завичају, који стварам
Пораз по пораз, сад почиње лето;
Болесне кавге пламињају светом —
Век плод је, јуче зрео, данас кваран.

А у твом веку моје убрзање
Усклађује се с твојим непокретом,
У апорији коју не зна Зенон.

А лето бројим педесет и пето,
У чилењу, у овом острашћеном,
Док бивам јачи, а све ме је мање.

(22. V 1989)

четвртак, 12. јул 2018.

Пабло Неруда | ЉУБАВИ


Љубави, од зрна до зрна, од планете до планете,
мрежо ветрова на сеновитим местима,
рат са својим цокулама крвавим,
или дан и ноћ класа.

Куда прођосмо, острвља, мостови или заставе,
виолине пролазне јесени избодене,
радост је понављала усне калежа,
бол нас је заустављала својом лекцијом плача.

У свим републикама развијао је ветар
своју непорочну заставу, своју ледену косу
и затим се вратио цвет своме цветању.

Али јесен у нама никада није овапнела.
У нашој домовини сталној ницала је и расла
љубав са свим законима росе.

среда, 11. јул 2018.

Габријела Мистрал | РАЈ

Бакрорез превучен златом,
и у златном реду, два тела
као клупка златаста.

Победничко једно тело које чује
и једно тело победничко које прича
у ливади у којој ништа не говори.

Дисање које у дисање претаче се
и једно лице које подрхтава од њега
у ливади у којој не дрхти ништа.

Сетити се тужног времена
у коме њих двоје уживаху Време
и живљаху њиме ожалошћени.

У сату златних трнова
у коме је Време застало пред прагом
као пси луталице.

уторак, 10. јул 2018.

Бранко Миљковић | СОНЕТ

                  Ти простори ме ужасавају
                                                Паскал

Простор који ничим не подсећа на себе,
птицама померан, ветровима сличан,
сам у себи, сам за себе, ничему вичан,
вечити почетак ужасан, без потребе.

Простор језиком трајања препричан
и претворен у вечност која ником не треба,
вечност за проклетство, које будно вреба
под свежом хумком плен свој непомичан.

Заборавимо мрачно поверење
себе са собом, у страшно подозрење
простори се руше и црна наилази плима.

У шкртости тишине без себе и иметка
ми смо последњи заточници почетка
под каменом што име има.

понедељак, 09. јул 2018.

Алекса Шантић | ПОШЉЕ МНОГО ЉЕТА...

Пошље много лета овдје опет стојим;
Лепеница тече исто као прије,
Над њом стара врба још једнако бдије
И Високо шуми врховима својим.

Гдје си? Да л' се сјећаш испод грана тије'
Кад гледасмо јулску ноћ и мјесец сјајни,
Кад нам т'јело проже слатки огањ тајни
Па дршћасмо Дуго као брезе двије?

Бог зна гдје си сада и да л' живиш јоште!
Али драги спомен негдање милоште
Као младо сунце сву му душу грије,

И ја снова чујем звекет твојих гривна,
По лицу ме тиче твоја коса дивна,
Док мјесец кроз врбу чисто сребро лије...

Кисељак, 11. јула 1903. 

четвртак, 05. јул 2018.

Миодраг Павловић | РЕКВИЈЕМ

Овога пута
умро не неко близу

Реквијем
у сивом парку
под затвореним небом

Жене су пошле за мртвим телом
смрт је остала у празној соби
и спустила завесу

Осетите
свет је постао лакши
за један људски мозак

Пријатна тишина после ручка
босоног дечак седи на капији
и једе грожђе

Зар ико остане веран
ономе што изгуби

Не журите се са смрћу
нико на никог не личи
синови мисле на играчке

И не опраштајте се при одласку
то је смешно
и погрдно

среда, 04. јул 2018.

Ли Баи По | ПИЈЕМ САМ НА МЈЕСЕЧИНИ

(701–762)
Сред цвијећа пехар, вина пун,
пијем сам - никог да га подијелимо.
Чашу дижем, блистави мјесец позивам,
с мојом сјеном нас је троје.

Мјесец, премда не пије и не разумије,
а сјена глупо слиједи моје пете,
будимо пријатељи, бар за један трен,
весели и безбрижни, док прољеће траје.

Ја пјевам, мјесец се клати,
ја плешем, сјена се изврће.
Док сам будан, славимо заједно,
кад се опијем, ми се раздвајамо.

Вјечно везани, нисмо увијек блиски,
до новог сусрета, облацима с друге стране.

уторак, 03. јул 2018.

Борис Пастернак | ЗАСТУПНИЦА

С твојом сликом живим што смех лије с усти,
Где пуцкетају зглавци и зглобовље клеца,
Која кршећи прсте не жели да пусти
И код које се гости и гости – и јеца.

Што на жагор из гостинске собе, звек стакла,
И на пуцкање клада, на изазов Листа
По пијанину би хитро у жару промакла,
Када коцка зазвечи, розета заблиста.

Да се разуздан, занет од чаја и галаме
И заденувши пупољак тешки крај паса,
Све у шалама, заплешем к слави, руб мараме
Гризући као муку, без даха и гласа.

Да се, гњечећи љуску у руци, прогутане
Мандарине кришчица свеза – зурим
У тај простор за застором, иза, све спутане
Сјајем свећњака, у зноју сав у валцеру цурим.

•Превео с руског Милорад Живанчевић

понедељак, 02. јул 2018.

Вислава Шимборска | СТАРИ ПРОФЕСОР

Упитала сам га за стара добра времена,
Када смо били веома млади,
Наивни, усхићени, глупи, неспремни.

Мало је остало од тога, с изузетком младости
– одговорио је.

Питала сам га да ли и даље поуздано зна,
Шта је за човечанство добро а шта лоше.

То је најсмртоноснија могућа илузија
– одговорио је.

Питала сам га за будућност,
Да ли је још види јасно.

Прочитао сам превише историјских књига
– одговорио је.

Питала сам га за фотографију,
Ону у раму, на писаћем столу.

Било па прошло. Брат, рођак, снаха,
Жена, ћеркица на жениним коленима,
Мачка на ћеркичиним рукама,
И расцветана трешња, а изнад те трешње
Лети неидентификована птичица
– одговорио је.

Питала сам га да ли је понекад срећан.

Радим
– одговорио је.

Питала сам га за пријатеље, има ли их још.

Неколико мојих бивших асистената,
Који такође имају бивше асистенте,
Госпођа Људмила која води кућу,
Неко веома близак, али у иностранству,
Две госпође из библиотеке, обе насмејане,
А наспрам мене мали Гжесјо и Марко Аурелије
– одговорио је.

Питала сам га за здравље и како се осећа.

Бране ми кафу, вотку, цигарете,
Ношење тешких успомена и предмета.
Морам да се правим да то не чујем
– одговорио је.

Питала сам га за башту и клупу у башти.

Када је пријатно вече, посматрам небо.
Не могу да се начудим
колико је тамо тачки гледишта
– одговорио је.

• Превла  Бисерка Рајчић

недеља, 01. јул 2018.

Бранко Радичевић | ПУТНИК НА УРАНКУ

Тама долом, тама гором,
Наоколо све почива,
Само вода са жубором
Са камена што се слива,

Само што се кашто петли,
Само клепка што се чује,
Само с' онде малко светли,
Јер се данак приближује.

Бела зора већ је туна,
Јоште путник један — глај!
Поред стене, поред жбуна
На врлетни стиже крај.

Како стиже, сунце грану,
Светли с' гора и долина,
А путнику душа плану,
Па закликта од милина:

„Ој сунашце што разгониш
Пусте ноћи силне таме,
Ој ти небо штоно рониш
Росне своје сузе на ме,

Ој ти горо штоно гајиш
Миле песме, миле тице,
Ој ливадо што се сјајиш
Пуна росе и травице —

Доло, стадо, јањци драги,
Вруло, цвеће мирисаво,
Мили ветре, ветре благи,
Ој изворе, здраво, здраво!

Здраво и ти, момо, туди,
Да дивна си, селе пуста,
Оди амо, од' на груди,
Да т' пољуби браца уста.“

(1843, нов.)


Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта