Мислим на тебе кад се од сунца запали
пучина сва,
Мислим на тебе кад месец устрептали
над извором тка.

Видим те кад на путу далеком спазим
узвитлан прах,
сред ноћи, кад човека на уској стази
обузме страх.

Чујем те кад се све море усколеба
уз мукли хук.
Слушам у лугу кад испод целог неба
завлада мук.

Ти си уз мене, блискошћу својом расплину
даљину сву!
Залази сунце,скоро ће звезде да сину.
О, да си ту!

Мачванко!
Белего мог имена,
молитво моје сенке,
у мени си земља, ја у теби — цвет.
Песма се грлице срцем ти стишава,
венчала се с летом пшеница,
и већ се даљина летњег јутра мути...
Мачво, какве ме опседоше чини?
Попала је роса по нашем сокаку,
а ноге ми горе у златној прашини.

У углу усана
Појавио се златан зрак

Таласи сањаре
У шипражју пламенова

Плавооке даљине
Савиле се у клупче

Подне мирно сазрева
У самом срцу поноћи

Громови питоми зује
На влатима тишине

(1951)

То може само жена која љуби
тражити мало, поклањати све.
Дани су тешки, загрљаји груби
а она кô некад вјерује у сне.

Вјерна и тиха зна још да чека
када и не мисле на њу.
Пролазе дани, не враћа се ријека,
а она још увијек стоји ту.

То може само жена која љуби
пружати њежност и живјети без ње.

Проговорити након дугог ћутања; добро је,
сви други љубавници отуђени умиру,
док душманство светиљке сенке велом застиру,
и ноћ ненаклоњена баца нам своје овоје

можемо сад певати искуством подарени
ван наднаравних тема, тек Уметности ради:
телесна снемоћалост мудрост је; некад, млади,
волесмо једно друго, ма и занемарени.

Знам да Га има. Негде
Да у Тишини крије
Свој живот префињени
Од наших грубих очију.

То је тек игра трена.
Заседа лаковерна -
Тек да се створи Срећа
Обично  чуђење срећи!

Ако би продорна, збиља
Игра испала - или
У крутом зурењу Смрти
Усхућење застаклили -

Зар не би тад забава
Прескупа изгледала!
Зар не би отпузала
Предалеко и шала!

У белим сновима својим ја стварам твој лик.
Сећам се: попут меке свиле
спуштале се твоје косе,
и два тамна цвета испод росе
снене су ти очи биле.

Срели смо се једном у далеком свету,
гледали се, неми, у ћутању дугом,
устрептала срца, али једно другом
никад пришли нисмо; само очи наше
блистајући немо говорити знаше
кад реч свака, немоћна, заћути.
А после нас тужне
далеки, незнани однесоше пути.

И никад не сазнах у који си отишла крај,
ни да л' ти се јави у сећања дну,
ил' походи те кадгод, у невином сну,
очију мојих грозничави сјај.

А да ти руку пружих, можда бих срећан био;
да сам те драгом назвô и у твој топли скут
уморну главу скрио,
жељеног мира можда бих нашао кут.

Па ипак сам спокојан, кад с вечери благе
спомена драгих походи ме свет,
кад коса твоја кô опојан цвет
у сну ми замирише,
и тихо ми се смеше твоје очи драге.

Душа је пламен у паучини тела,
Сужањ-птица што хтела би да размахне крило
Пригушени лепет, спрегнут тајном силом
Шум без шума, глас замрлог врела.

Но и човек је, тако, усред света бела,
Птица у крлетци, у чуду небилом,
Отрован и сапет; ко заточен свилом
Светлости и мрака, вриском и опелом.

И где лети она? Да л', ко тело, прах је?
Небилицом неком поклоњена смрти?
Изнад свију ствари то што лебди – страх.

А мочварна туга – све што човек прти
На плећима својим. Али, леша дах је
Оно што нас леди. Путеви су стрти.

У твоме завичају где је ништа,
Годишња доба живе упоредо;
У три корака ти их мимогредом
Пролазиш лако, ко књигу да листаш.

У моме завичају, који стварам
Пораз по пораз, сад почиње лето;
Болесне кавге пламињају светом —
Век плод је, јуче зрео, данас кваран.

А у твом веку моје убрзање
Усклађује се с твојим непокретом,
У апорији коју не зна Зенон.

А лето бројим педесет и пето,
У чилењу, у овом острашћеном,
Док бивам јачи, а све ме је мање.

(22. V 1989)

Бакрорез превучен златом,
и у златном реду, два тела
као клупка златаста.

Победничко једно тело које чује
и једно тело победничко које прича
у ливади у којој ништа не говори.

Дисање које у дисање претаче се
и једно лице које подрхтава од њега
у ливади у којој не дрхти ништа.

Сетити се тужног времена
у коме њих двоје уживаху Време
и живљаху њиме ожалошћени.

У сату златних трнова
у коме је Време застало пред прагом
као пси луталице.

                  Ти простори ме ужасавају

Пошље много лета овдје опет стојим;
Лепеница тече исто као прије,
Над њом стара врба још једнако бдије
И Високо шуми врховима својим.

Гдје си? Да л' се сјећаш испод грана тије'
Кад гледасмо јулску ноћ и мјесец сјајни,
Кад нам т'јело проже слатки огањ тајни
Па дршћасмо Дуго као брезе двије?

Бог зна гдје си сада и да л' живиш јоште!
Али драги спомен негдање милоште
Као младо сунце сву му душу грије,

И ја снова чујем звекет твојих гривна,
По лицу ме тиче твоја коса дивна,
Док мјесец кроз врбу чисто сребро лије...

Кисељак, 11. јула 1903. 

Овога пута
умро не неко близу

Реквијем
у сивом парку
под затвореним небом

Жене су пошле за мртвим телом
смрт је остала у празној соби
и спустила завесу

Осетите
свет је постао лакши
за један људски мозак

Пријатна тишина после ручка
босоног дечак седи на капији
и једе грожђе

Зар ико остане веран
ономе што изгуби

Не журите се са смрћу
нико на никог не личи
синови мисле на играчке

И не опраштајте се при одласку
то је смешно
и погрдно

(701–762)

Сред цвијећа пехар, вина пун,
пијем сам - никог да га подијелимо.
Чашу дижем, блистави мјесец позивам,
с мојом сјеном нас је троје.

Мјесец, премда не пије и не разумије,
а сјена глупо слиједи моје пете,
будимо пријатељи, бар за један трен,
весели и безбрижни, док прољеће траје.

Ја пјевам, мјесец се клати,
ја плешем, сјена се изврће.
Док сам будан, славимо заједно,
кад се опијем, ми се раздвајамо.

Вјечно везани, нисмо увијек блиски,
до новог сусрета, облацима с друге стране.

С твојом сликом живим што смех лије с усти,
Где пуцкетају зглавци и зглобовље клеца,
Која кршећи прсте не жели да пусти
И код које се гости и гости – и јеца.

Што на жагор из гостинске собе, звек стакла,
И на пуцкање клада, на изазов Листа
По пијанину би хитро у жару промакла,
Када коцка зазвечи, розета заблиста.

Да се разуздан, занет од чаја и галаме
И заденувши пупољак тешки крај паса,
Све у шалама, заплешем к слави, руб мараме
Гризући као муку, без даха и гласа.

Да се, гњечећи љуску у руци, прогутане
Мандарине кришчица свеза – зурим
У тај простор за застором, иза, све спутане
Сјајем свећњака, у зноју сав у валцеру цурим.

•Превео с руског Милорад Живанчевић

Упитала сам га за стара добра времена,
Када смо били веома млади,
Наивни, усхићени, глупи, неспремни.

Мало је остало од тога, с изузетком младости
– одговорио је.

Питала сам га да ли и даље поуздано зна,
Шта је за човечанство добро а шта лоше.

То је најсмртоноснија могућа илузија
– одговорио је.

Питала сам га за будућност,
Да ли је још види јасно.

Прочитао сам превише историјских књига
– одговорио је.

Питала сам га за фотографију,
Ону у раму, на писаћем столу.

Било па прошло. Брат, рођак, снаха,
Жена, ћеркица на жениним коленима,
Мачка на ћеркичиним рукама,
И расцветана трешња, а изнад те трешње
Лети неидентификована птичица
– одговорио је.

Питала сам га да ли је понекад срећан.

Радим
– одговорио је.

Питала сам га за пријатеље, има ли их још.

Неколико мојих бивших асистената,
Који такође имају бивше асистенте,
Госпођа Људмила која води кућу,
Неко веома близак, али у иностранству,
Две госпође из библиотеке, обе насмејане,
А наспрам мене мали Гжесјо и Марко Аурелије
– одговорио је.

Питала сам га за здравље и како се осећа.

Бране ми кафу, вотку, цигарете,
Ношење тешких успомена и предмета.
Морам да се правим да то не чујем
– одговорио је.

Питала сам га за башту и клупу у башти.

Када је пријатно вече, посматрам небо.
Не могу да се начудим
колико је тамо тачки гледишта
– одговорио је.

• Превла  Бисерка Рајчић

Тама долом, тама гором,
Наоколо све почива,
Само вода са жубором
Са камена што се слива,

Само што се кашто петли,
Само клепка што се чује,
Само с' онде малко светли,
Јер се данак приближује.

Бела зора већ је туна,
Јоште путник један — глај!
Поред стене, поред жбуна
На врлетни стиже крај.

Како стиже, сунце грану,
Светли с' гора и долина,
А путнику душа плану,
Па закликта од милина:

„Ој сунашце што разгониш
Пусте ноћи силне таме,
Ој ти небо штоно рониш
Росне своје сузе на ме,

Ој ти горо штоно гајиш
Миле песме, миле тице,
Ој ливадо што се сјајиш
Пуна росе и травице —

Доло, стадо, јањци драги,
Вруло, цвеће мирисаво,
Мили ветре, ветре благи,
Ој изворе, здраво, здраво!

Здраво и ти, момо, туди,
Да дивна си, селе пуста,
Оди амо, од' на груди,
Да т' пољуби браца уста.“

(1843, нов.)