Срећа
нема своје песме, нема мисли, срећа нема ништа.
Чувај
своју срећу, јер када се сломи, постаје зла.
Срећа
долази лагано са шумом јутра и сненим цвећем,
Срећа
клизи доле у светлим облацима изнад тамноплавог дна,
Срећа
пада као сан на подневној жези
Или
бескрајна ширина мора која се купа у усправним зрацима сунца,
Срећа
је немоћна, она спава и дише и не зна ништа...
Осећаш
ли бол? Јака је и велика са тајно стиснутим песницама.
Осећаш
ли бол? Поуздано изгледа, смеши се подбулих очију.
Бол
нас поклања царству смрти –
Даје
нам кључеве царства смрти,
Гура
нас кроз врата, када се још двоумимо.
Бол
крсти дете и буди мајку
И
кује све златно венчано прстење.
Бол
влада над свиме и свима, брише боре са чела мислиоца,
Привезује
огрлице око жуђених женских вратова,
Стоји
у вратима када се мушкарац врати из посете својој драгој...
Знаш
ли шта још бол даје својим љубљенима?
Ја
више не знам.
Даје
бисере и цвеће, даје песме и снове,
Даје
нам хиљаду пољубаца а сви су пољупци празни,
Даје
нам штавише и један пољубац који је стваран.
Даје
нам наше необичне, самотне душе и чудне мисли,
Даје
нам највећу награду сваког живота:
Љубав,
самоћу и сусрет са лицем смрти.
1916.
- Са шведског превео Предраг Црнковић
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!