У твоме завичају где је ништа,
Годишња доба живе упоредо;
У три корака ти их мимогредом
Пролазиш лако, ко књигу да листаш.

У моме завичају, који стварам
Пораз по пораз, сад почиње лето;
Болесне кавге пламињају светом —
Век плод је, јуче зрео, данас кваран.

А у твом веку моје убрзање
Усклађује се с твојим непокретом,
У апорији коју не зна Зенон.

А лето бројим педесет и пето,
У чилењу, у овом острашћеном,
Док бивам јачи, а све ме је мање.

(22. V 1989)