Сужањ-птица што хтела би да размахне крило
Пригушени лепет, спрегнут тајном силом
Шум без шума, глас замрлог врела.
Но и човек је, тако, усред света бела,
Птица у крлетци, у чуду небилом,
Отрован и сапет; ко заточен свилом
Светлости и мрака, вриском и опелом.
И где лети она? Да л', ко тело, прах је?
Небилицом неком поклоњена смрти?
Изнад свију ствари то што лебди – страх.
А мочварна туга – све што човек прти
На плећима својим. Али, леша дах је
Оно што нас леди. Путеви су стрти.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!