У затворен капак прозора ударам гранчицом цвећа
плавозеленкастог и модрог, ко твоје очи, о Анa.

Види – сунце је осмехом дрхтаве зраке пољубило
облак, и рекло: Облаче бели, отвори се.

Слушај – ветар с планине свежим шапатом поздравља
једро, и каже: Пребело једро, заплови.

Гледај – птица се с влажнога неба спушта на брескву
у цвату, и цвркуће: Румена биљко, мириши.

Поезија, богиња вечна, из мојих мисли силази
на срце, и гласно виче: О старо срце, ударај.

И послушно срце у твоје велике вилинске очи
гледа, и зове: Слатка девојко, певај.