Dіdn't I dance wіth you once іn Brabant? Two Gentlemen from Verona
Једно од лица у оркестру, наглом
Вољом тренутка изоштрено јасно
У фокусу; то лице што се сагло
Лако над звучно тело благогласно
Виоле боје тамног меда; лице
у овалном оквиру дуге косе
Што ко да хоће да окрзне жице,
Овлаш, кад увис крене гудало се,
Лице од косе и очију; усне
Само су осмех прорезан у плоти;
Одакле знам га? У сећању гусне
Обрис у сличној, стишаној лепоти
На зиду неке цркве, ил музеја,
у сали кватрочента; или мање
Патетично: у тишми града, где је
у мноштву лица нагло обасјање —
О драгоцено мало чудо света
Коме се жиле чудотворне суше:
Та жена која памтивеком шета
у разнобојним хаљинама душе,
Сада у оркестру, у трећем реду
Осмехом сенчи звукове виоле;
Та слика-додир, још један у следу
Додира који милују и боле.
(12. VII 1989)
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!