Мачванко!
Белего мог имена,
молитво моје сенке,
у мени си земља, ја у теби — цвет.
Песма се грлице срцем ти стишава,
венчала се с летом пшеница,
и већ се даљина летњег јутра мути...
Мачво, какве ме опседоше чини?
Попала је роса по нашем сокаку,
а ноге ми горе у златној прашини.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!