и у златном реду, два тела
као клупка златаста.
Победничко једно тело које чује
и једно тело победничко које прича
у ливади у којој ништа не говори.
Дисање које у дисање претаче се
и једно лице које подрхтава од њега
у ливади у којој не дрхти ништа.
Сетити се тужног времена
у коме њих двоје уживаху Време
и живљаху њиме ожалошћени.
У сату златних трнова
у коме је Време застало пред прагом
као пси луталице.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!