![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEj6FE-rRhaejI-co7Bb-e82LO62jMjHJ0JqqSDc8AZ6bmViPMpssLyfLQ729-9nqgWsEoKckO72vpvZ0wmgwEvVGSTJOogM7zESuyKJ0pEqtcx5Wku1rdB6jDeGbMfjnWTqs2kGLjJB-gI/s200/branko-miljkovic-tekst.jpg)
Паскал
Простор који ничим не подсећа на себе,
птицама померан, ветровима сличан,
сам у себи, сам за себе, ничему вичан,
вечити почетак ужасан, без потребе.
Простор језиком трајања препричан
и претворен у вечност која ником не треба,
вечност за проклетство, које будно вреба
под свежом хумком плен свој непомичан.
Заборавимо мрачно поверење
себе са собом, у страшно подозрење
простори се руше и црна наилази плима.
У шкртости тишине без себе и иметка
ми смо последњи заточници почетка
под каменом што име има.
Простор који ничим не подсећа на себе,
птицама померан, ветровима сличан,
сам у себи, сам за себе, ничему вичан,
вечити почетак ужасан, без потребе.
Простор језиком трајања препричан
и претворен у вечност која ником не треба,
вечност за проклетство, које будно вреба
под свежом хумком плен свој непомичан.
Заборавимо мрачно поверење
себе са собом, у страшно подозрење
простори се руше и црна наилази плима.
У шкртости тишине без себе и иметка
ми смо последњи заточници почетка
под каменом што име има.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!