Упитала сам га за стара добра времена,
Када смо били веома млади,
Наивни, усхићени, глупи, неспремни.

Мало је остало од тога, с изузетком младости
– одговорио је.

Питала сам га да ли и даље поуздано зна,
Шта је за човечанство добро а шта лоше.

То је најсмртоноснија могућа илузија
– одговорио је.

Питала сам га за будућност,
Да ли је још види јасно.

Прочитао сам превише историјских књига
– одговорио је.

Питала сам га за фотографију,
Ону у раму, на писаћем столу.

Било па прошло. Брат, рођак, снаха,
Жена, ћеркица на жениним коленима,
Мачка на ћеркичиним рукама,
И расцветана трешња, а изнад те трешње
Лети неидентификована птичица
– одговорио је.

Питала сам га да ли је понекад срећан.

Радим
– одговорио је.

Питала сам га за пријатеље, има ли их још.

Неколико мојих бивших асистената,
Који такође имају бивше асистенте,
Госпођа Људмила која води кућу,
Неко веома близак, али у иностранству,
Две госпође из библиотеке, обе насмејане,
А наспрам мене мали Гжесјо и Марко Аурелије
– одговорио је.

Питала сам га за здравље и како се осећа.

Бране ми кафу, вотку, цигарете,
Ношење тешких успомена и предмета.
Морам да се правим да то не чујем
– одговорио је.

Питала сам га за башту и клупу у башти.

Када је пријатно вече, посматрам небо.
Не могу да се начудим
колико је тамо тачки гледишта
– одговорио је.

• Превла  Бисерка Рајчић