субота, 30. јун 2018.

Милан Ракић‎ | ЈАСИКА

Над крововима небо сиво,
А измаглица влажна лута
И ко прозрачно меко ткиво
Покрива правце мога пута.

На оморици људи, звери,
И биље, све се мртво чини.
- Јасика једна тек трепери.
Јасика танка у висини.

Трепери само, о јасико!
Тај тамни нагон што те креће
Разумео још није нико,
Разумети га нико неће.

Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе.

Победник вечни, увек чио,
Изван доброга и ван злога,
Данас ко јуче што је био
Јачи од смрти и од бога.

Трепери само, о јасико!
Гледам те с чежњом и са тугом
На болове сам давно свико,
Са јадом живим као са другом.

И кад живот мислим цео,
Који је био што је сада,
На моју душу ко црн вео
Огромна, тешка сенка пада.

Но ко паука што за мрежу
Везују танки конци они,
Дрхтаји твоји мене вежу
За вечни живот од искони.

И у дну тужне душе моје,
Ко наговештај нове вере,
Весело као лишће твоје,
Нагони тамни затрепере.



петак, 29. јун 2018.

Васко Попа | ВЕЛИКИ ГОСПОДИН ДУНАВ

Велики господине Дунаве
У твојим жилама тече
Крв белога града

Њему за љубав устани на часак
Из своје љубавне постеље

Узјаши највећег шарана
Проби оловне облаке
И походи своје небеско родно место

Донеси на дар белом граду
Рајске воћке птице и цвеће

Донеси и камен који се може јести
И мало ваздуха
Од којег се не умире

Клањаће ти се звоници
И улице се прострти пред тобом
Велики господине Дунаве

четвртак, 28. јун 2018.

Милош Црњански | НАША ЕЛЕГИЈА

Не боли нас.
Грачанице више нема,
шта би нам таковска гробља?
Марко се гади буђења и зоре,
гробови ћуте, не зборе,
у небо диже наш
презрив осмех робља.

Нећемо ни победу ни сјај.
Да нам понуде рај,
све звезде са неба скину.
Да нас загрле који нас море,
и њина земља сва изгоре,
и клекну пред нас у прашину.
да нам сви руке љубе,
и кличу и круне мећу,
и опет затрубе трубе,
цвеће и част и срећу.

Ми више томе не верујемо,
нит ишта на свету поштујемо.
Ништа жељно не очекујемо,
ми ништа не оплакујемо.
Нама је добро.
Проклета победа и одушевљење.
Да живи мржња смрт презрење.

среда, 27. јун 2018.

Велимир Живојиновић Масука | КО ЗНА

Да л' живим ил' сам прошао?
У један сутон сам дошао,
и сву ноћ, ево, бдим.

И слушам: - (Је ли то Бог
на ухо мени шануо,
ил', давно мртав сним?)
"У радост срца твог
ја нисам срећу кануо."

Знам: мутан сјај је свануо
на челу дана мог.
И други није дошао.

Да л' живим ил' сам прошао?

уторак, 26. јун 2018.

Даринка Јеврић | ГАЗ

Ми нијесмо бранили мостове
Мањкало је манекена
Са шаторских шатри примадона
Видовитих пророчица
И осталих величина нас.

Ми нијесмо бранили мостове
Јер немамо моста
Немамо чак ни ријеку

А упонорило нас некако
Па не дишемо ни на трску

Дубок је газ

Ми смо пука сиротиња
Ни поруку у боци не можемо да одашиљемо

понедељак, 25. јун 2018.

Слободан Ракитић | МАГНОВЕЊА

Овуда, опет, да л ћемо проћи
још једном, кад нас не буде,
сенка и ја кроз жар и студен,
рубом дана и рубом ноћи?

У лет се, к небу, језеро вине
и блешти силно млечним трагом.
У сну ме својом руком благом
таче девица од месечине.

Потом, загубих пут у брђе!
На ветру лако перје лабуђе
нестаде изнад врлети.

И ја бих да летим понад крова,
трагом пјаних ми лабудова
к дворцима сред плавети!

1967.

недеља, 24. јун 2018.

Слободан Марковић Либеро | * * *

У крчми остављен себи самом
многе ствари решим тамом

и ко зна шта бих још све мого
да нисам понекад изнемого.

Али неки осмех непознати
опет ме међу људе врати.

И видим да још касно није
и мало суза да се пије.

И гле, тај осмех непознати
све више греје, љуби, злати. 

петак, 22. јун 2018.

Квинт Хорације Флак | КРАТКОЋА ЖИВОТА

(66 п.н.е  - 8 п.н.е)
Еј, како брзо измичу нам лета.
Невиност њихов не задржа ток,
главу од белог не сачува цвета,
нит да с’ продужи љуте смрти рок…

Оставит мораш виноград и њиве,
жену и лепо устројени дом,
од свег имања једна грана иве
биће на гробу пресађена твом.

Превео Јован Стерија Поповић

среда, 20. јун 2018.

Александар Лесо Ивановић | ЈУТРА ЈУГОВА

Скрише се у оку модри брегови,
скучи се видик у круг најужи;
цестама круже лишћа збјегови
и навријеше кише – зајужи.

Погледаш – пути лишћем засути.
У сјетну жељу мисли потону:
сви срцу драги близу да су ти
као да чекаш уру потоњу.

Сломи те нека туга прастара
што је и предак ћутке тугова
уз мукли звекет старих ластара
у давна нека јутра југова.

понедељак, 18. јун 2018.

Вислава Шимборска | ПАРАБОЛА

Рибари у дубинама уловили боцу. У њој папирић, а на њему следеће речи: „Људи, спасавајте! Овде сам. Океан ме избацио на пусто острво. Стојим на обали, очекујући помоћ. Пожурите. Овде сам!”
– Недостаје датум. Сигурно је већ касно. Боца је могла дуго плутати морем – рече први рибар.
– Није означено ни место. Чак се не зна ни који је океан – рече други рибар.
– Није ни превише касно, ни превише далеко. Овде су свуда острва – рече трећи рибар.
Постаде непријатно. Завлада ћутња. То је одлика општих истина.

•Превела Бисерка Рајчић

недеља, 17. јун 2018.

Габријела Мистрал | ЛАГАНА КИША

Та плашљива, тужна вода,
као дете које пати,
пре него такне земљу
изнемогне.

Мирно стабло, миран ветар.
У тишини омамљивој
овај плач и фин и горак
само пада.

Небо као силно срце
отвара се у свом болу,
и не киши, већ крвари
тихо, дуго.

А људи не осећају
у свом дому ту горчину,
то послање тужне воде
са висине.

Ова вода побеђена
слази дуго и заморно
према земљи која лежи
укочена.

Пада киша, а ноћ као шакал
вреба, страшна, у планини.
Из земље ће шикнути нешто
у мрклини?

Зар би могао ко уснити
докле  патећи падаће
ова трома, смртна вода,
сестра смрти?

петак, 15. јун 2018.

Сибе Миличић | САН СВЕМИРА

Легох на ноћно поље, усред мирисног цвећа
И сна рукама нежним затворих свести врата:
Сазнати шта је тајна, загробна, вечна срећа
Помоћу сна доброга, најближег смрти брата.

Ал зашто сан да није најверна смрти слика?
О, колико немира са оне стране свести!
У сну, из свега бију хучни потоци крика,
Свему около мене сан носи болне вести!

Нит траве сања српа месечевог сечиво,
Дебло змајевски пламен што га ништи до праха,
Птица крваву стрелу неодољног замаха,
Ружа сломљено срце, болно, неизлечиво.

Лептир сни да га јури безброј мирисног цвећа,
А крин да неће никад достићи рухо цара,
Море да је пољана с безбројем четинара,
Чемпрес да је огромна, згашена, црна свећа,

Јагње залудну жртву врх лажнога олтара,
Галеб да га убије стрела пламеног сунца,
Облак да залуд чезне да се једном одмара,
Долина да јој прети терет гордог врхунца.

Зрно песка сни да је свршетак једног света,
Корен да је нестижно срце храниље земље,
Извор да није конац сваке пламене жеље,
Оток да никад неће пучином да се шета.

Рибар сања страхотне чељусти гладних риба,
Тежак да бива гроздом библијског Ханаана,
Девојка сања цветак, у колевци га зиба,
Младић гине од змаја сред пештерског му стана.

Сулудо, у сну, круже сазвежђа многобројна:
Пламени монограми богиња и богова,
И снију да су страшна, ватрена кола бојна
С којих прелећу стреле снагом светлих лукова.

А ја, лежећ без свести усред ноћнога поља,
Снивам да се претварам у овај немир света,
И док се, прут танани, прелама моја воља
Живим живот пун страха свих бића, сваког цвета.

Антологија српске поезије (1847—2000)
Сремски Карловци, 2012.

четвртак, 14. јун 2018.

Јован Јовановић Змај | „СОНЕТ“

Сонет се лако ствара.
Пазите, браћо млада,
Ја ћу га створит’ сада,
Макар да немам дара.

Узме се форма стара
Стих по стих у њу пада,
Крај се са крајем склада —
И форми нема квара.

Још јаче силом прегни
И форму јаче стегни
И — готова је стварка.

Сад, песмо, у свет иди!
„Сонет“ си — то се види;
Ал’ не види с’ Петрарка.

1888.

среда, 13. јун 2018.

Вилијам Батлер Јејтс | СВАКА СТВАР МЕ МОЖЕ ОДВУЋИ

Баш свака ствар ме може одвући од стихова:
женски лик, или нешто и горе од ликова –
потреба несмирене земље – њој никад доста;
често и неприпремљен, сада се лаћам посла
уз труд уобичајен. А кад сам био млад,
ни пребијене паре не давах за стих тад,
нити да будем песник без мача сред деснице
који се с вером пење до звезде небеснице;
и сад бих још могао тој да се предам жељи,
да нисам глув и хладан, од мртве рибе немљи.

уторак, 12. јун 2018.

Антон Павлович Чехов | RARA AVIS


(Ретка птица)

Писац криманилистичких романа разговара с полицијским детективом.
– Молим вас да се потрудите и уведете ме у јазбину варалица и пробисвета.
– Са задовољством.
– Упознајте ма с два–три убилачка типа.
– И то се може.
– Морам да пробавим и у тајним јазбинама разврата – тражио је писац још да га упознају и са фалсификаторима новца, изнуђивачим, варалицама, дамама лаког морала, зликовцима, а на све детектив одговарао.
– И то се може..уколико желите.
– Још једна молба – затражи на крају писац. – Пошто у свом роману морам ради контраста увести и два–три позитивна лика, молим вас, такође, покажете и двоје–троје савршено часних људи...
Детектив је подигао очи ка стропу и размишљао:
– Хм – мумлао је он. – Добро, потражићемо.

понедељак, 11. јун 2018.

Милош Црњански | ГОСПОЂИ X.

Не помаже ни муж, ни дете, ни гласовир.
За вас је у греху мир.
Бити несретан мало више или мање
све је једно.
Крити у срцу за све гнушање
о како је бедно.

Ви нисте криви знамо
за оно што ће бити,
несрећа је баш част.
Дужност је лаж из прикрајка
за нас што болно гледамо.
Не чини ништа ако сте мајка
од тог је лепша сласт.

О само је тужан човек чист,
слободан, нежан и драг,
ко звоно у пољу, и благ
ко цвркут тица,
и увео лист.

Дижите очи мрачне,
ко бунтовне буктиње зрачне
пободене у дубоке
црне колутове.

Ви сте моја буна.
Знам да вас драган зове,
за ништа вас не питам.
Ако вас живот боли,
ако вас неко воли,
ја вам честитам.


субота, 09. јун 2018.

Новица Тадић | МОДЕЛ

Ни свети ни проклети

довијају се како да те преваре
у шареном свету привида.

Вребају твој живот,
мрве га и лочу.

Што један замисли, други изусти ;
што један испусти, други подигне.

Играју се мајстора и шегрта.

Ти си им модел за ђаволово унуче
и трозубу
ђаволову прабабу.

петак, 08. јун 2018.

Мома Димић | ПОНЕКАД НЕ ПУТУЈЕМ НИКУДА

Ја који сам одавно већ
склопио савез са свим путевима
са свим часовницима
па и онима што занавек
да раде престаше
изађем понекад до
станице аутобуске
Седнем уз чашу воде
загледан у даљине
што се разилазе
ту одмах
убележене већ у рецкама
гумених точкова
Ресторан се двапут на час празни
следећи неумитно кретање казаљки
Ево, пуни је сат
и путници се гужвају ломе
грабе
сваки на свој перон
и полазак
Само време и ја
терамо и даље по своме

среда, 06. јун 2018.

Шарл Бодлер | СМРТ ЉУБАВНИКА

Лаки мирис наше постеље прожеће,
гробнице дубоке биће нам дивани,
окруживаће нас необично цвеће,
што за нас процвета некој лепшој страни.

Док последњи жар им троши чежња иста,
две огромне бакље наша срца биће,
и у близаначка огледала чиста,
у два наша духа – сјај двоструки лиће.

У вече од плаве и румене тајне
грцаће нам дуго туге опроштајне
да у исту муњу салије нас страсну;

Анђео ће, потом, врата да отвори,
и веран и ведар, поново разгори
огледала мутна и пламен што згасну.

понедељак, 04. јун 2018.

Сергеј Јесењин | ТИ НЕ ВОЛИШ И НЕ ЖАЛИШ МЕНЕ

Ти не волиш и не жалиш мене,
нисам више мио срцу твом?
Гледајућ у страну – страст ти вене
са рукама на рамену мом.

Смешак ти је мио, ти си млада,
речи моје ни нежне, ни грубе.
Колике си волела до сада?
Које руке памтиш? Које зубе?

Прошли су ко сена крај твог тела
не сревши се са пламеном твојим.
Многима си ти у крило села,
сада седиш на ногама мојим.

Очи су ти полузатворене
и ти сањаш о другоме неком,
али љубав прошла је и мене,
па тонем у драгом и далеком.

Овај пламен судбином не жели,
плаховита беше љубав врућа –
и ко што смо случајно се срели,
растанак ће бити без ганућа.

Ти ћеш проћи путем поред мене
да прокоцкаш све те тужне зоре.
Тек не дирај оне нељубљене
и не мами оне што не горе.

И кад с другим будеш једне ноћи
у љубави, стојећи на цести,
можда и ја онуда ћу проћи
и поново ми ћемо се срести.

Окренувши другом ближе плећи
ти ћеш главом климнути ми лако.
"Добро вече",тихо ћеш ми рећи.
"Добро вече, miss", и ја ћу тако.

Ништа срца неће нам ганути,
душе биће смирене одвише –
ко изгори - не може планути,
ко љубљаше, тај не љуби више.

1925.

недеља, 03. јун 2018.

Велимир Рајић | БАСНА О ЖИВОТУ

У једном куту небеснога шара
Још од постања стоји Разбој вити,
Ту Господ седи вечно. Живот ствара.
И чунак стално пролета кроз нити.


Од Зла и Добра, од меда и жучи...
И анђели Му носе танку пређу
Од славе, јада, памука и тучи,
Јаковну, слабу, јаснију и блеђу,

Са једне хрпе, големе к'о гора.
У основицу, честу или ретку,
По неку жицу сваког свога створа
Уткива Господ ткиву у почетку.

У сваком ткиву има шара битна.
Две нигди нису једнаке нит' исте;
У неком једна, нејасна и ситна,
У неком — пуно, све крупне и чисте...

Кад Господ хтеде живот мој да отка,
Преосташе Му неколика пасма.
И поче ткати. Основа и потка
За ново ткање беху ретке сасма.

И жице ретке, сваког часа беже. —
'Хеј! мало пређе!' — анђелима рече.
Принесоше му паукове мреже
И модри сутон у јесење вече.

Бог, задовољан, стаде живље ткати.
И танко ткиво све то више расте. —
'И овде ваља неку шару дати.' —
Донесоше му тужну писку ласте.

И утка Господ у сутон и мреже
Од ластавице лаке љуте јаде.
И када ткиво, по свршетку, леже,
Он среза живот и мени га даде...

У телу моме живи страшни паук
Што сише мозак, срж и крвцу свежу;
У души — сутон, и у њему јаук:
— То пишти ласта, спутана у мрежу...

субота, 02. јун 2018.

Десанка Максимовић | МЕСЕЧИНА

Лута нам месец око собе,
крај стрехе плови наше,
сребром нам напунио чаше
и стаклене боце обе.

Месечином сам се опила често,
због среће, због јада
Пијмо, пријатељу, и сада,
прозорска отвори крила.
Видећеш, мање је слатка часа
твог старог вина
него купа ова с висина.

Пијмо је. Ноћ је кратка.
Пијмо, пријатељу и сад скупа
ово поноћно пиће,
све моје знаћеш биће
кад задња се испразни купа.

Биће ти сасвим прозирна
моја душа и око;
гледаћеш у срце дубоко,
до самог дна му немирна.

Речи ће потећи саме
образ стати да се жари;
а месец, крчмар стари,
из шумске смејаће се таме.

петак, 01. јун 2018.

Милан Ракић | У КВРГАМА

У кврге су ме бацили, о срама!
Да, то је било у прастаро време.
Јесам ли био крив? и зашто? — Тама
Ћути, и редом сва створења неме.
У кврге су ме бацили, о срама!

Неко их стеже, а не видим ко је,
Ал̓ чујем како шкрипе кврге гнусне,
Под силном стегом прште кости моје,
И крв из рана на махове пљусне.
Неко их стеже, а не видим ко је.

Јаук и писка свуда око мене.
У редовима црним кврге стоје,
У њима пиште деца, људи, жене.
Неко их мучи, а не знају ко је.
Јаук и писка свуда око мене.

Стежи, о стежи, невидљива сило!
И немилосно кости моје мрви,
Док најзад моје не престане било,
И не исцури кап последња крви!
Стежи, о стежи, невидљива сило!

О, како ти се слатко смејем сада!
Жртва се руга џелату што коље.
Зар то врхунац мучења и јада?
Зар ништа ниси измислила боље?
О, како ти се слатко смејем сада!

Удри, и мучи, и притежи јаче,
Ал̓ знај да неће прећи моје усне
Ниједна речца што моли ил̓ плаче,
Ни бапске клетве, ни слабости гнусне!
Удри, и мучи, и притежи јаче, —

Ал, докле редом деца, људи, жене,
Плачу и пиште, бедни, покрај мене,
И ропски клече пред скривеним створем,
Врх писке, клетве, и вапаја њини̓
Летеће мирно дух мој у висини,
Ко морска ласта над широким морем.


Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта