24 јун 2018

Слободан Марковић Либеро | * * *



У крчми остављен себи самом
многе ствари решим тамом

и ко зна шта бих још све мого
да нисам понекад изнемого.

Али неки осмех непознати
опет ме међу људе врати.

И видим да још касно није
и мало суза да се пије.

И гле, тај осмех непознати
све више греје, љуби, злати. 

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!