
У крчми остављен себи самом
многе ствари решим тамом
и ко зна шта бих још све мого
да нисам понекад изнемого.
Али неки осмех непознати
опет ме међу људе врати.
И видим да још касно није
и мало суза да се пије.
И гле, тај осмех непознати
све више греје, љуби, злати.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!