још једном, кад нас не буде,
сенка и ја кроз жар и студен,
рубом дана и рубом ноћи?
У лет се, к небу, језеро вине
и блешти силно млечним трагом.
У сну ме својом руком благом
таче девица од месечине.
Потом, загубих пут у брђе!
На ветру лако перје лабуђе
нестаде изнад врлети.
И ја бих да летим понад крова,
трагом пјаних ми лабудова
к дворцима сред плавети!
1967.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!