Од Зла и Добра, од меда и жучи...
И анђели Му носе танку пређу
Од славе, јада, памука и тучи,
Јаковну, слабу, јаснију и блеђу,

Са једне хрпе, големе к'о гора.
У основицу, честу или ретку,
По неку жицу сваког свога створа
Уткива Господ ткиву у почетку.

У сваком ткиву има шара битна.
Две нигди нису једнаке нит' исте;
У неком једна, нејасна и ситна,
У неком — пуно, све крупне и чисте...

Кад Господ хтеде живот мој да отка,
Преосташе Му неколика пасма.
И поче ткати. Основа и потка
За ново ткање беху ретке сасма.

И жице ретке, сваког часа беже. —
'Хеј! мало пређе!' — анђелима рече.
Принесоше му паукове мреже
И модри сутон у јесење вече.

Бог, задовољан, стаде живље ткати.
И танко ткиво све то више расте. —
'И овде ваља неку шару дати.' —
Донесоше му тужну писку ласте.

И утка Господ у сутон и мреже
Од ластавице лаке љуте јаде.
И када ткиво, по свршетку, леже,
Он среза живот и мени га даде...

У телу моме живи страшни паук
Што сише мозак, срж и крвцу свежу;
У души — сутон, и у њему јаук:
— То пишти ласта, спутана у мрежу...