Лаки мирис наше постеље прожеће,
гробнице дубоке биће нам дивани,
окруживаће нас необично цвеће,
што за нас процвета некој лепшој страни.

Док последњи жар им троши чежња иста,
две огромне бакље наша срца биће,
и у близаначка огледала чиста,
у два наша духа – сјај двоструки лиће.

У вече од плаве и румене тајне
грцаће нам дуго туге опроштајне
да у исту муњу салије нас страсну;

Анђео ће, потом, врата да отвори,
и веран и ведар, поново разгори
огледала мутна и пламен што згасну.