15 јун 2018

Сибе Миличић – САН СВЕМИРА



Легох на ноћно поље, усред мирисног цвећа
И сна рукама нежним затворих свести врата:
Сазнати шта је тајна, загробна, вечна срећа
Помоћу сна доброга, најближег смрти брата.

Ал зашто сан да није најверна смрти слика?
О, колико немира са оне стране свести!
У сну, из свега бију хучни потоци крика,
Свему около мене сан носи болне вести!

Нит траве сања српа месечевог сечиво,
Дебло змајевски пламен што га ништи до праха,
Птица крваву стрелу неодољног замаха,
Ружа сломљено срце, болно, неизлечиво.

Лептир сни да га јури безброј мирисног цвећа,
А крин да неће никад достићи рухо цара,
Море да је пољана с безбројем четинара,
Чемпрес да је огромна, згашена, црна свећа,

Јагње залудну жртву врх лажнога олтара,
Галеб да га убије стрела пламеног сунца,
Облак да залуд чезне да се једном одмара,
Долина да јој прети терет гордог врхунца.

Зрно песка сни да је свршетак једног света,
Корен да је нестижно срце храниље земље,
Извор да није конац сваке пламене жеље,
Оток да никад неће пучином да се шета.

Рибар сања страхотне чељусти гладних риба,
Тежак да бива гроздом библијског Ханаана,
Девојка сања цветак, у колевци га зиба,
Младић гине од змаја сред пештерског му стана.

Сулудо, у сну, круже сазвежђа многобројна:
Пламени монограми богиња и богова,
И снију да су страшна, ватрена кола бојна
С којих прелећу стреле снагом светлих лукова.

А ја, лежећ без свести усред ноћнога поља,
Снивам да се претварам у овај немир света,
И док се, прут танани, прелама моја воља
Живим живот пун страха свих бића, сваког цвета.

Антологија српске поезије (1847—2000)
Сремски Карловци, 2012.

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!