Рано пада снијег на високи врх. . .
Рано су твоје косе побијелиле драги!
Провлачим кроз њих руке уз притајен дах,
сњегови моји бијели, сњегови неуспоредиви…

Биле су то златне косе… Кад се у зору
исправљала твоја глава на бијелом узглављу,
кô што се сунце нехајно, просувши златне искре,
зачас подизало над морем освијетљеним…

Силне су буре урлале – рани снијег су нанијеле,
овјенчале су заувијек твоје чело непокорно…
Ти ћеш увијек бити исти – у зори и у мраку,
као поносни врх што га кроз прозор видим.

Сњежнобијеле увојке на путу је просула роса,
као што падају звијезде на врх у планини,
као што мрак покрива смоласту моју косу,
кô што нас излазак сунца познатим цјеловом дира.

Бијеле меке косе! Као млијечни пут ноћи,
можда сте ви исто тако звијезде разасуте?
О, сјајите за мене цијелог живота, до смрти,
јер јесам ноћ – ако свјетлости немам!

И опет те у вину гледам,
Осећам страх пред твојом сликом,
Твој осмех опет блесну чедан
У коси тешкој, змијоликој.

Оборен тавним млазевима,
Уздишем опет, без љубави,
Нестали сан о целовима,
О мећави што тебе слави.

Дивним се смехом смејеш мени,
У чаши вијеш слично змији,
Над твојим крзном скупоценим
Чарлија ветрић голубији.

Како, кад жива капља пљусне,
Не видет' себе у тој пени?
Не сетити се твоје усне
На мојим назад забаченим?

29. децембра 1906.

• Превео Миодраг Сибиновић

За твоју Славу, светли Царе,
Што и сад владаш у нама,
Који чувамо славе старе
У молитви и на струнама!
Али је црно доба за нас
Откад је ово кољено:
Све је на пазар пошло данас,
Све слављено и вољено.

За твоју Славу, светли Царе,
Нека свак пехар попије —
Јер су спопале путе старе
Змије и љуте шкорпије...
Куда су прошли сви трофеји
С војскама твојим смелима,
Сад стоје слуге и лакеји
Сви с обореним челима.

За твоју Славу, светли Царе,
Царе над трима морима!
Зли жреци данас причест кваре;
Губа је у свим торима...
Над твојим царством мрак се шири,
Ветрови црни дувају:
Сад нашу савест бране жбири,
Лупежи благо чувају.

Онај славуј који целу ноћ је плак’о
За децом – ил' можда за драганом вене –
До небеса цвили. Он личи на мене,
Јер и моја туга безмерна је тако.

Свирепа нам судба сличан удес спрема;
Он, усамљен с болом као и ја поје.
Ни ја никог немам, само срце своје,
Мишљах за богињу да самрти нема.

Јер ко би веров'о – ах та вера вајна!
Да два ока што су као сунце сјајна,
Земљом претворе се, земља да их скрије!

Сад знам шта у књизи судбине ми пише:
У јадима својим увиђам све више –
Да на овом свету ништа трајно није!

Волим свјеже усне које горе
кô олеандров цвет када се рађа, 
са којих кикот пожудни што свађа
песма пупања са горе.

И усне пуне вруће, слатке море,
усне на којим живи прича млађа
но прича мајских ружа, ћутња слађа
но обећање, љубав као море.

Менадске усне, кô две риме страсне,
пуне срсова, кô две воћке сласне
у зрењу, пуне сунца, снови врући'

о пољупцима што гризу и море,
жедним и кличем, жалан, сваке зоре
кô млади бог свој венац кидајући!

Не, нема смрти.
Ни камен овај мртав није,
Нити је мртав плод који је пао:
Живе од загрљаја прстију мојих,
Дишу ритмом моје крви,
Дахом који их је дотакао.
Исто једног дана, кад се осуши ова рука,
У сећању друге руке трајаће она,
Као што ће усне чувати ћутке
Укус устију којима се пољубац дао.

• Препев Бранко Прелевић

1883.

Ах, како је земља напуњена
с идолима свакога изрода!
О, како је лице свемогуће
мрачна глупост обезобразила!
Таме цар се зли обрадовао
видећ име неба подругано,
видећ људе ђе свакој мрскости
са тамјаном олтар окађују,
видећ гадне змије, крокодиле
да безумна сљепост обожава.

О невини синови природе,
о мудрости проста најсјајнија!
До рођења св’јета истинога,
ви пресретни поклоници сунца!
Ви сте вјерни небесни синови,
вас свјетила луче животворне
носе к творцу, лучах источнику;
луч је сјајна богословија вам,
луч вам жертву у небо уводи,
луч вам творца освјетљава душу!

Гле дивнога сада видјенија!
Сунце правде и земљу огрија,
храм се мрачни засја заточниках,
робовима олакшаше ланци:
син достојни оца превјечнога
обука се у человјечество,
наоружан оружијем правде
и стр’јелама светог просвјештења,
попирући злобу и тирјанство,
добродјетељ у храм освештава.

Ко је оно на високом брду –
попео се на крутој литици,
смјело сио на висину страшну
и весели са ње поглед бача
пут пучине мора кипућега,
гледи море ка се узљуљало,
ка валови за валовма трче,
стењу исти са ужасном хуком
по простору немирне равнине,
устрашени Еоловим бичем,
ломе своју силу непрестано
о окружне скале и брегове?
Тај ти исти бистро око бача
пут престола свемогућег Творца,
погледима таму просијеца
те прекрила поља подуранска
како муња дебеле облаке.
Он свуд очи веселе окреће,
тражи с њима, никад не престаје,
веља дјела Творца великога
да у пјесне славу њему поје,
са тим пита и весели душу.
Оно ти је син природе – поет,
творац мали најближи Божеству;
од другије свије умни твари
он најближе са могућим Творцем
има својство те га са њим зближа,
јер он може саздати свјетове
у идејам’ високолетећим,
кано што их отац премогући
дјелом сазда и ево их каза.

У временом и бурном жилишту

Господе Боже, волео сам џем од јагода

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,  Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

Године долазе, одлазе. Полако

нестајеш из мог сећања; у мени
већ су избледеле црте твога лица, испао
из вида твојих рамена лук, искрао
из слуха твој глас, и нисам кренуо за тобом
у све гушћу шуму живота.

Данас већ мирно изговарам твоје име,
данас већ не дршћем од твог погледа,
данас већ знам да си била једна међ многима,
да младост лудост, о ал ипак
не веруј, срце, да све је било узалуд
и да је то сасвим прошло, о не веруј!

Јер ти живиш у свакој мојој криво везаној
кравати, и у свакој мојој промашеној речи,
и у сваком мом погрешном поздраву,
и у сваком мом поцепаном писму
и у мом целом промашеном животу,
живиш и вечно господариш. Амин.

ја седим болестан.
телефон звони, мачке спавају.
Линда усисива.
ја чекам на живот,
чекам на смрт.

волео бих да могу рећи нешто храбро.
то је прљави трик,
али стабло под прозором то не зна:
посматрам га како се њише на ветру
обасјано поподневним сунцем.

I
По моме мозгу иде лако,
ко по свом стану, једна мила 
мачка, и питома и чила.
Кад маукне, то чини тако

танано да се једва чује;
ал’ вазда, мазно ил’ жестоко,
гласи се пуно и дубоко,
чаролијом ми душу трује.

Тај глас ромиња бићем мојим,
најтамнију дубину пали,
ко благогласан стих ме гали,
ко мелеман напитак поји.

Свим заносима располаже,
најсвирепија зла залечи;
нису потребне њему речи
да и највеће ствари каже.

Не, нема гудала што тиче
најтрептавију струну срца,
од кога оно тако грца,
од кога тако царски кличе,

ко што је твој глас, непојамна
мачко небесна, лепа тајно,
ти што ко анђео си трајно
складна и нежна и омамна!
II 
Из њеног крзна смеђе-белог
диже се мирис сладак тако
да само једном њу дотакох,
једном, а он ме проже целог.

Дух домаћи је, величанство
што суди, влада, и озари
у царству свом све редом ствари;
или је вила, ил’ божанство.

Када ми очи занесене,
везане за лепоту њену,
од тог магнета најзад скрену
и загледају у дно мене,

ја видим сјање необично,
зенице њене пропламсале,
жива светлила и опале
који ме мотре непомично.

• С француског превео Бранимир Живојиновић

Господе, час је. Натраја се лето.
Засенчи сунчанике, разобручи
ветар, да пољем јесењим захучи.

Последњем плоду зрење заповеди:

Зар се стварно неће поновити , никада? Ни у ноћима 
испуњеним трепетајима звезда, или у чистом светлу
девичанских јутара, или у жртвованим поподневима?

Никад, на крају ограђених стаза
које се граниче са пољем, или поред било које
фонтане обасјане месечином?

Никад, испод замршеног грања шуме где,
зазивајући његово име, дочекивах ноћи?
Нити у пећини која узвраћа јецаје моје?

О, не! Само да ми га је видети поново, било где -
у малом делићу неба или у узаврелом виру,
испод спокојног месеца или у побеснелом ужасу!

И, заједно са њим, бити сва пролећа
и све зиме, испреплетени у једном болном чвору
око његовог крвљу умрљаног врата!