![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEj62BHcdDjFpLrLNcExsKYmt3p-w8ppuFQFHBkOewAxCM0CwQF3lgTyfIep7i2tPP_N07yPAce7TXETTIiMWlsYNdUv1EmkOAKoR_XuqVhh6u-1aZ57CqKtKBCCN3_BbV3iNqPUYyrrzLo/s1600/blok12.jpg)
Осећам страх пред твојом сликом,
Твој осмех опет блесну чедан
У коси тешкој, змијоликој.
Оборен тавним млазевима,
Уздишем опет, без љубави,
Нестали сан о целовима,
О мећави што тебе слави.
Дивним се смехом смејеш мени,
У чаши вијеш слично змији,
Над твојим крзном скупоценим
Чарлија ветрић голубији.
Како, кад жива капља пљусне,
Не видет' себе у тој пени?
Не сетити се твоје усне
На мојим назад забаченим?
29. децембра 1906.
- Превео Миодраг Сибиновић
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!