Не, нема смрти.
Ни камен овај мртав није,
Нити је мртав плод који је пао:
Живе од загрљаја прстију мојих,
Дишу ритмом моје крви,
Дахом који их је дотакао.
Исто једног дана, кад се осуши ова рука,
У сећању друге руке трајаће она,
Као што ће усне чувати ћутке
Укус устију којима се пољубац дао.

• Препев Бранко Прелевић