Кô горда царица и бајна, са снопом златнога
класја,
На пољу јесен стоји. Са њене дражесне главе
Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се
доле,
До саме мирисне траве.
Пухором посут грозд у једној подигла руци,
И слатко смеши се на њ. Питоме и благе
ћуди,
Припрема она сад спокојне вечери и дане,
И жетву богату нуди.
Како је мамљиво све! На старом огњишту
мирно
Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије
равни
И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне
древна,
И гатке времена давни'.
И позно у тавну ноћ разговор спокојно
бруји,
Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање
тада
Кроз мирни прошушти дом - ал'. И то губи се
брзо,
И сан лагано пада...
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!