понедељак, 11. новембар 2013.

Петар Петровић Његош: ***



У временом и бурном жилишту
човјеку је срећа непозната –
права срећа, за ком вјечно трчи;
он јој не зна мјере ни границе:
што се више к врху славе пење,
то је виши среће непријатељ.
Наша земља, мати милионах,
сина једног не мож' вјенчат срећом:
самовлацем кад постане њеним,
тад наздрави чашом Херкуловом.

Наше жизни прољеће је кратко,
знојно љето за њиме сљедује,
смутна јесен и ледена зима;
дан за даном вјенчаје се током,
сваки нашом понаособ муком:
нема дана који ми желимо,
нит' блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати?
Ко л' пучини забранит кипјети?
Ко л' границу жељи назначити?

(Луча микрокозма – одломак)

1845.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта