човјеку је срећа непозната –

права срећа, за ком вјечно трчи;

он јој не зна мјере ни границе:

што се више к врху славе пење,

то је виши среће непријатељ.

Наша земља, мати милионах,

сина једног не мож' вјенчат срећом:

самовлацем кад постане њеним,

тад наздрави чашом Херкуловом.

Наше жизни прољеће је кратко,

знојно љето за њиме сљедује,

смутна јесен и ледена зима;

дан за даном вјенчаје се током,

сваки нашом понаособ муком:

нема дана који ми желимо,

нит' блаженства за којим чезнемо.

Ко ће вјетар луди зауздати?

Ко л' пучини забранит кипјети?

Ко л' границу жељи назначити?

(Луча микрокозма – одломак)

1845.