субота, 30. новембар 2013.

Лиана Даскалова: БИЈЕЛЕ КОСЕ



Рано пада снијег на високи врх. . .
Рано су твоје косе побијелиле драги!
Провлачим кроз њих руке уз притајен дах,
сњегови моји бијели, сњегови неуспоредиви…

Биле су то златне косе… Кад се у зору
исправљала твоја глава на бијелом узглављу,
кô што се сунце нехајно, просувши златне искре,
зачас подизало над морем освијетљеним…

Силне су буре урлале – рани снијег су нанијеле,
овјенчале су заувијек твоје чело непокорно…
Ти ћеш увијек бити исти – у зори и у мраку,
као поносни врх што га кроз прозор видим.

Сњежнобијеле увојке на путу је просула роса,
као што падају звијезде на врх у планини,
као што мрак покрива смоласту моју косу,
кô што нас излазак сунца познатим цјеловом дира.

Бијеле меке косе! Као млијечни пут ноћи,
можда сте ви исто тако звијезде разасуте?
О, сјајите за мене цијелог живота, до смрти,
јер јесам ноћ – ако свјетлости немам!


Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта