31 мај 2009

Јарослав Врхлицки | СТАРА БАЛАДА О ЉУБАВИ


Давно љубав сишла у земаљски крај
И ником долазак чудан не би тај.

То је к'о поплава - мислио је свак` -
Или к'о шум горски кад је ветар јак.

Тражила је срце за завичај свој -
Које за њу живи и сања о њој.

А шта нађе? Гробну тишину и лед
И маске што крију себичности јед.

Тужна се обазре, задрхта к'о прут,
К'о дете у пољу кад изгуби пут.

Хтеде натраг, али пута нема тог -
За казну што презре срећу раја свог.

И од тога часа лута светом тим,
Срце свуда тражи и чезне за њим.

Покаткад - тамо где не знају њу -
Гостује, годину задржи се ту.

А понекад пређе у песников свет,
К'о кап бистре воде у мирисни цвет.

Но тренутни то је премалетњи крас
И тад - старе песме, опет стари глас.

Тако љубав вечно, у лутању свом,
Тражи срце - иде из дома у дом.

28 мај 2009

Перси Биш Шели | ФИЛОЗОФИЈА ЉУБАВИ

I
Извори се с рекама сједине,
Реке с морем, море с океаном;
И ветри се небом уједине
Емоцијом слатко завитланом.

Ништа није усамљено. Ствари
По божјим се законима споје;
Та спајања један дух озари,
Па што не би тако и нас двоје?

II
Горе љубе неба плаветнило,
А вал вала загрљајем хвата;
И зар би се сестри опростило
Кад би свога презирала брата?

Сунце грли нашу земљу, ето,
Месечина љуби морске пене;
Ал` од какве вредности је све то -
Ако ли ти не пољубиш мене?

25 мај 2009

Фридрих Шилер | РУКАВИЦА

Пред својом цирком, вртом лавова,
Чекајући борбу љутих зверова,
Шеташе краљ Франц. Са њим сама
Властела, украс његова трона,
И, као венац, широм балкона,
Ту и круг отмених дама.
Краљ диже прст. По том знаку
Одскоче врата зверињаку
И тихим ходом, поносан сав,
Изиђе лав.

Около обазресе.
Погледа сву арену,
Два пута страшно зену
И гривом затресе,
Затим се протеже
И леже.

Краљ опет прстом даде знак
И с других врата паде превор јак;
А дивљим скоком, крвожедан,
Улете тигар један.
Спазивши лава саде
Бесно урлати стаде;
Снажно свој реп пружи,
Њиме поче да кружи;
Зарежа страшно, зину
И око лава мину
Опрезно; па мумлајући,
У други крај се прући.

И краљ поново руком даде знак.
Тад излетеше хитро на арену
Два леопарда у истом трену;
Жељни да страшна почне игра
Јурну на тигра.

Њих страшне шапе дочепаше;
Но ту лав ко - сила виша -
Уста и рикну - све се утиша.
И страшне мачке ове,
Све жељне крви нове,
У круг се поређаше.

Тад рукавица с балкона се вину,
И на крваву упућена бину,
Гле те:
Пред самог лава слете!

А Кунигунда, горе на балкону,
У подсмешљивом обраћа се тону
Делоргу, витезу, па му збори:
- Ако вам срце баш љубављу гори
И осећаји ваши су пламени,
Као што стално говорите мени,
Донесите ми рукавицу ону!

И витез журно доле сиђе,
У страшни цвингер стиже;
И смело, лако
Из круга страшног тако
Он рукавицу диже.

Запрепашћене језа проже
Ритере, даме и велможе
Од страха све претрну;
Али он се с рукавицом врну.
И похвала се глас захори ту;
А Канигунда љупка, испред свију -
Захвалност сија из њених очију
Обећавајући му срећу сву.
Но он - рукавицу баци јој у лице:
- Не треба мени хвала, госпођице!
Па се окрете и напусти њу.

Превео Трифун Ђукић

16 мај 2009

Карл Сандберг – ДВА НОКТУРНА

1.
Море говори језиком
које се не употребљава у пристојном друштву.
То је сочни и безобразни говор ђубретара.
Да ли је страшно - бити сам?

2.
Прерија не прича ништа док киша то не зажели.
Прерија је жена обузета својим мислима.
Да ли је страшно - волети много?

Емили Дикинсон | ДА ДОЛАЗИШ МИ У ЈЕСЕН

Да долазиш ми ти у јесен
Одмахнула бих лето руком
Уз полуосмех, полупрезир,
Као што се то чини с мухом.

Да знам за годину ћеш доћи,
Сваки би месец клупко био,
У својој смотано фијоци,
Да чека док се буде збио.

Ако те само столећа прече,
Ја бих их помоћу прстију
Бројала све док ми прсти
Не отпадну у Тасманију.

Да знам, кад овај живот прође
Да твој и мој ће живот бити,
Збацила бих га као кору,
Да вечност могу окусити.

Но сад, кад ми се дужина крила
Времена нејасно указује,
То подбада ме, ко утварна пчела
Што жаоку не исказује

09 мај 2009

Чарлс Буковски | ЧУДО НАЈКРАЋЕ ТАЈНЕ

Знаш, било је много добро.
Било је, боље него било шта.

Било је, као нешто,
што можемо да подигнемо,
држимо, гледамо и
онда се смејемо,
због тога.

Били смо на Месецу.
Били смо у Месецу,
имали смо га.

Били смо у врту,
били смо у бескрајном понору.
Нигде нема таквог места.

Било је дубоко,
и светло,
и високо.

Примакло се тако близу лудила,
смејали смо се безумно.

Твој смех и мој.

Памтим кад су твоје очи,
гласно рекле волим,
сада, док се ови зидови,
тако нечујно љуљају.

https://www.poezijasustine.rs/2017/08/carls-bukovski.html

Сергеј Јесењин | РАСТАНАК

Вече црне обрве натуче.
Нечији коњи пред улазом стоје.
Да нисам младост пропио јуче
Да се јуче нисмо растали нас двоје.

Не шкрипи више тројко задоцнела!
Наш живот оде без трага румена.
Можда ће сутра болничка постеља
Да ме упокоји за сва времена.

А можда ћу сутра и ја сасвим други
Отићи одавде исцељених груди.
Да песму кише слушам у час дуги
И да живим тако к`о сви здрави људи.

Заборавићу све зле силе мрака,
Оне што ме муче док не дотуку.
Облици нежни и појаво слатка!
Памтићу заувек ту нежну руку.

Заволим ли другу, нек буде ма која,
Али и с другом, у сутону благом,
Причаћу о теби, о љубави моја,
Коју сам некад и ја звао драгом.

Причаћу како је у сванућа рујна
Тек’о наш живот, ружа неувела
О главо моја, главо моја бујна...
До чега си ме ти само довела?

Рајнер Марија Рилке | ЉУБАВНА ПЕСМА

Како да душу спутам, да се твоје
не такне? Како мимо тебе њом
да грлим друге ствари и даљине?
Ах, радо бих да склоним је на које
заборављено место усред тмине,
у неки страни, туђи кут, у ком
неће је твоје нијати дубине.
Али ипак, све што додирне нас двоје
ко гудало нас неко спаја, које
из двеју струна један мами глас.
На ком смо инструменту? Ко нас сатка?
И који ово свирач држи нас?
О, песмо слатка.

Иво Андрић – ЖЕЂ

Остадох те жељан, једног летњег дана,
О, сребрна водо, из туђега врела.
То је било давно – 
Свака ми је стаза данас обасјана
Сунцем и лепотом. Срећа ме је срела.
Из стотину врела жеђ моја сад пије,
Али мира не нађох нигде, јер ме никад
Ватра прве жеђи оставила није.

08 мај 2009

Јован Јовановић Змај | ЉУБИМ ЛИ ТЕ

Љубим ли те... ил' ме санак вара,
Што те удиљ уза ме дочара;
Љубим ли те... ил' ме душа вара
Што се удиљ с тобом разговара;

Љубим ли те... ил' ме безум гања,
нема вида, немам осећања;
Љубим ли те... ил' љубави није -
Што се грли, то су саме змије;

Љубим ли те... ил' ме и нема,
Или тебе, - нас ниједно нема;
Љубим ли те... или нема света,
нема сунца, ни росе, ни цвета,

Већ све тмина, што је пако меси,
А по тмини витлају се беси,
А међ њима прабесина спава -
Моју љубав у сну измишљава.

07 мај 2009

Алекса Шантић | ПОД ВРБАМА

Сјај ђурђевске зоре ране
Падао је преко страна,
А ти крадом газила си
У ријеку, испод грана.

Врану свилу твоје косе
Мрсио је вјетар ти'о;
Ја, дршћући као трска,
Под врбом сам скривен био.

Сребрн талас о хрид голу
Расипô се меко, мекше;
Ја на твоја њедра бацих
Струк вријеска и мелекше.

Ти затрепта, мила, нага,
И у воду сва се скупи...
У љиљане лица твога
Пурпурна се ватра упи...

И док лептир кружио те
Кô водени цвијет мио.
Ја, дршћући као трска,
Под врбом сам скривен био.

Владислав Петковић Дис – МОЖДА СПАВА

vladislav petkovic dis mozda spava

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам;
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.


Душко Трифуновић | ГРЕХ

Грешио сам много, а сад ми је жао
Што нисам још више и што нисам луђе
Јер само ће греси када будем пао
Бити моје дело - а све друго туђе.

Грешио сам много, учио да страдам
Летео сам изнад ваше мере строге
Живео сам грешно, још ћу, ја се надам
Својим дивним грехом да усрећим многе.

Грешио сам, признајем, нисам био цвеће
Грешио и за све вас који нисте смели
И сад део греха мог нико од вас неће
А не бих га дао - ни кад бисте хтели.


https://www.poezijasustine.rs/2017/08/dusko-trifunovic.html

Лаза Костић | МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ

Срце моје самохрано,
Ко те дозва у мој дом?
Неуморна плетисанко,
Што плетиво плетеш танко
Међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце лудо,
Шта ти мислиш с плетивом?
Ко плетиља она стара,
Дан што плете, ноћ опара,
Међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце кивно,
Убио те живи гром!
Што се не даш мени живу
Разабрати у плетиву
Међу јавом и мед сном!

06 мај 2009

Жак Превер | ЗА ТЕБЕ ЉУБАВИ

Отишао сам на птичју пијацу
и купио птице
за тебе љубави.

Отишао сам на цветну пијацу
и купио цвеће
за тебе љубави.

Отишао сам на пијацу гвожђа
и купио окове
тешке окове
за тебе љубави.

А онда сам отишао на пијацу робља
и тражио те
али те нисам нашао
љубави.

Пабло Неруда | СОНЕТ бр. 43

Тражим твој знак међу осталима,
у оштрој и валовитој реци жена,
плетенице, очи тек утонуле,
јасне ноге што посрћу пловећи у пени.

Одједном ми се учини да спазих твоје нокте,
дугуљасте, утекле, сестре неке трешње,
затим твоја коса - што пролази и чини ми се
да видим како у води твој лик од ломаче гори.

Гледах, али ниједна не имаде куцај твог срца,
светло и мрачну глину из шуме коју си донела,
ниједна није имала твоје малене уши.

Ти си јасна, и потпуна, и једина међу свима
и тако с тобом идем прелазећи и љубећи
широки Мисисипи женственог ушћа.

Константин Симонов – ЧЕКАЈ МЕ

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.
Чекај и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је време да заборавиш
и да те наде лажу.
Нек поверују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај.
И немој сести с њима,
и немој пити ништа.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек рекне ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.

05 мај 2009

Радјард Киплинг – АКО

Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар
Ни твоје речи сувише мудре:

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш,
А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш 
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: "Истрај!"

Ако можеш да се помешаш са гомилом
А да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико,
Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.

• Превео Иво Андрић

Михаил Љермонтов | РАСТАЛИ СМО СЕ

Растали смо се − но лик лепи тај
Још у срцу носим свом,
Ко лепих дана одблесак и сјај,
Ко љубав − душу милује ми њом.

Страстима другим предадох се сам,
Али вечно ја се сећам лика твог:
Напуштен храм је ипак остао храм;
Одбачен идол ипак оста − Бог.

Алфред де Мисе | МИСЛИ НА МЕ

Мисли на ме кад сунце истече
Мисли на ме када сетно вече
Прође с плаштом сребрнастих тмина;
Кад те срце устрептало зове
На вечерњих уживања снове.
Слушај из ноћне таме
Гласове шуме саме:
Мисли на ме!

Мисли на ме када судбе пути
Заувек ме од тебе раздвоје;
Време тугом кад срећу помути
И саломи јадно срце моје
Мисли: мада час растанка боли -
Не одвоји онога што те воли
Док живота буде за ме
Чућеш куцање срца саме:
Мисли на ме!

Мисли на ме када дође доба
Да заувек мене земља скрије;
Мисли на ме кад врх мога гроба
Цвет усамљен своје круне свије,
И тада ће из вечна покоја
Теби доћи верна душа моја.
И тад ћеш, сред ноћне таме,
Чути јецање ноћи саме:
Мисли на ме!

Еуђенио Монтале | за К.

Мислим опет на твој осмех: он је за ме бистра,
низ кршевита жале случајно бризнула вода,
огледалце у коме бршљанова цваст титра;
а над свиме загрљај ведрог небеског свода.

То је моје сећање; не знам рећи да ли се
на твом лицу слободна душа чедно огледа
или си од луталица које светско зло разједа
и своју патњу свуда као амајлију носе.

Али ово ти могу рећи: твој замишљен лик
ћудљиве срџбе у талас спокоја урања
и лице се твоје помаља из мог сивог сећања
право попут младе палме пропет врх.

Са италијанског превео: Милан Комненић

04 мај 2009

Рабиндранат Тагоре | ГРАДИНАР бр.31

Моје срце, птица дивљине,
нашло је своје небо у твојим очима.
Оне су колевка јутра,
оне су царство звезда.
Моје су песме потонуле у дубине њихове.
Пусти ме само да се винем у то небо,
у његово осамно беспуће.
Пусти ме само да делим његове облаке,
да ширим крила у сјају његовога сунца.

     Превео Давид Пијаде 

Јехуда Амихај | У ЈАБУЦИ

Посећујеш ме у јабуци.
Заједно чујемо нож
како љушти око нас, пажљиво,
да се кора не прекине.

Говориш ми. Верујем твом гласу
јер у њему има грудви чврстог бола
као што у правом меду
има грудви саћевог воска.

Дотичем твоје усне прстима:
и то је пророчки покрет.
Усне су ти црвене, као што је сагорело поље црно.
Све је то истина.
Посећујеш ме у јабуци
остаћеш са мном у јабуци
све док нож не обави своје.

Милан Ракић | ЛЕПОТА

Јест, нема на теби ниједнога дела
Да се моме оку могао да скрије,
Ниједног превоја блиставог ти тела
Да се мој пољубац на њ спустио није.

Знам те тако добро: у растанка часе
Ти преда ме ступаш сва сјајна и жива,
Знам када ће сузе око да ти квасе,
Знам кад ти се душа милоштом прелива,

А кад у њој носиш сву топлину Југа...
Па ипак си сваког дана нова мени,
Увек нова, увек тако чудно друга,
И никада слична јучерањој жени.

Та моћ твоја чудна заслепљава мене
Разноврсним сјајем, мирисом, и бојом.
— Ох, буди једанпут ко и друге жене,
Да одахнем најзад пред лепотом твојом!

Густав Крклец | ТИ И ЈА

Осјећам живо сребро твоје бити
жедну кап у сваком зрнцу крви
животно ткиво од дрхтавих нити
које се раскида, расплеће и мрви .

Жеља ти је жарка. Још никад не оста
кап од млаза који додирнуше уста.
Не знам зашто нема међу нама моста
као да нас дијели провалија пуста.

Прсти што би хтјели да се чврсто сплету
у два клупка ватре и сребрене сласти
у простору дршћу - сами су на свијету
у самоћи жудње, у проклетству страсти.

Тијела што би хтјела да се тијесно здруже
преточе у једну бујицу од миља
вену, усамљена, к'о јесење руже
јер на истом путу имамо два циља .

Ти би хтјела вјечно, чему нема мјере
ја би дао све за занос једног часа.
Ти сумњаш у тренутак, а ја имам вјере,
у вјечност тренутка у тренутак спаса.

Дођи сва од сунца, сва од вреле ватре
на мој пусти лежај, дај ми своје крви.
Боље да нас муња једне страсти сатре
него да нас мртве (једном) точе црви.

Пропадни у мени, преточи се, дај се
расплети кроз моје вијуге и ткива,
све је на том свијету само кратка варка,
Рај се осјети за тренутак - а вјечност је сива!

03 мај 2009

Стеван Раичковић | У МОЈОЈ ГЛАВИ СТАНУЈЕШ

У мојој глави станујеш: ту ти је
Соба и мали балкон с ког пуца
Видик на моје мисли најтананије.

Понекад слушаш како ми закуца
Срце ко живи лептир из кутије.

Ја ти одшкринем врата: низ басамаке
Силазиш у врт за ког нико не зна.

На поветарцу лебдиш попут сламке.

(Док за то време, можда: неопрезна
Стојиш на неком рубу, испред замке...)

Некад (у мојој глави док баш скачеш
У морску пену, испод сунца, гола)

спазим те како по киши прескачеш
Барице и сва у блату до пола
Журиш на посао с лицем ко да плачеш.

Пролази дан за даном и сва свота
Времена твог се по два пута збира:
Па пола око мога клупка мота.

Видим са твога лица пуног мира
Да не знаш како живиш два живота.

У мојој глави станујеш и дубиш
Црне и беле ходнике за моје
Мисли: како ми бежиш ил ме љубиш?

Ван тебе друге мисли не постоје.
Само док спавам ти се некуд губиш...

Десанка Максимовић | СРЕЋА

Не мерим више време на сате,
ни по сунчевом врелом ходу
дан ми је кад његове се очи врате
и ноћ кад поново од мене оду.

Не мерим срећу смехом, ни тиме
да ли је чежња моја од његове јача;
срећа је мени кад болно ћутим с њиме
и кад нам срца бију ритмом плача.

Није ми жао што ће живота воде
однети и моје гране зелене;
сад нека младост и све нека оде:
он је задивљен стао крај мене.

Десанка Максимовић - Поезија суштине


Васко Попа | ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ

Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило

Прочитајте биографију и још песама од Васка Попе

Станислав Винавер | МИ СЕ ЧУДНО РАЗУМЕМО

Ми се чудно разумемо
ко два бола, ко два вала
ко два моста у открића:
ја те волим чудно, немо,
ти си она чудна мала,
машта древна мога бића.

О теби су питалице
од векова моје биле,
одговор о ком се сања,
одговор је твоје лице
ти си слика оне виле;
из дечачких нагађања.

И сви стари снови, ево
полагано надолазе
ко да иде време тавно;
сваки гест твој ја сам снево,
знам напамет твоје фразе
сваку реч сам чуо давно.

Јован Дучић | РЕФРЕН

Сневај да увидиш да пролазни снови
Још најближе стоје постојаној срећи;
Да не питаш никад - зашто јади ови,
А не који други, а не који трећи.

Љуби, љуби силно, увек истоветан;
У љубави само можеш јасно знати,
Како мало треба да се буде сретан
И сто пута мање да се вечно пати.

И умри да спасеш веровање чисто,
Да си кадгод стао пред истином голом;
И да у животу ниси једно исто -
Једном звао срећом, а други пут болом.

Мика Антић | ОПОМЕНА

Важно је, можда, и то да знамо:
човек је жељен, тек ако жели.

И ако целога себе дамо,
тек тада и можемо бити цели.

Сазнаћемо, тек ако кажемо
речи искрене, истоветне.

И само онда кад и ми тражимо,
моћи ће неко и нас да сретне.

Милош Црњански | ПРИЧА

Сећам се само да је била
невина и танка
и да јој је коса била
топла, као црна свила
у недрима голим.

И да је у нама пре уранка
замирисо багрем бео.

Случајно се сетих невесео,
јер волим:
да склопим очи и ћутим.

Кад багрем догодине замирише,
ко зна где ћу бити.
У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.