Lat«•» Ћир

14.6.26

Томас Стернс Елиот – ХИСТЕРИЈА

Док се смејала, дођох свести да сам увучен у њен
смех и да бивам његовим делом, 
све док њени
зуби не постадоше само случајне звезде са даром
за сквадрил.
Бејах увучен кратким дахтајима, 
удисан
у сваком трнутачном обнављању, 
изгубљен коначно у
тамним кавернама њеног гркљана,
згњечен
мрешкањем невидљивих мишића.
Постарији конобар са дрхтавим
рукама журно је разастирао ружучасто-бели,
коцкасти
столњак преко зарђалог зеленог гвозденог стола,
говорећи: „Ако дама и господин желе чај у башти,
ако дама и господин желе чај у башти…“ 
Ја, пак, устврдих, ако би
се трзаји њених груди могли зауставити,
неки
делиће овог поподнева могли би се сакупити,
и сабрах
сву своју пажњу, уз обазриву суптилност,
ка овом циљу.

7.6.26

Стојан Новаковић – МОЈА ПЕСМО

Моја песмо, одавно те нема,
сад си дошла сетна, расплакана,
јекни, нека утеха не дрема,
ој, тако ти најслађега дана!

Слабост пусти, колебање, таму,
немој клети — све од мрака бива!
Тебе хоћу, да ме грлиш, саму,
не да кунеш, тако т’ Бога жива!

Твоје клетве, твоје уздисаје,
твоје сузе ветрови разнеће,
оно врело у вечитост траје,
с твоје клетве пресахнути неће!

Ој, јекни ми утешењем светим
с оног виса где плач и смех прођу,
да весело даље, даље летим:
јетке стреле нек ме мимођу.

Љубомир Ненадовић – ПРОЛЕЋЕ

Веће преста бурно време,
свуд окопне хладни снег,
и сурове неста зиме,
зелени се сваки брег.

Избавила с’ свака доља
од окова снега тог,
јер свемоћна то је воља,
заповеда тако Бог.

Сваком с’ месту топлог лета
сада зелен враћа знак;
и цвеће нам сада цвета
јер га сунца сија зрак.

Процвала је љубичица
и олист’о густи глог,
свака земна тварка слуша
заповеди творца свог.

6.6.26

Милан Лалић – СОНЕТ О ПЕСНИКУ

На језику песника кише труле.
Расту горки бадеми, расте сенка зида,
Грађеног од речи што су расуле
Звезде по нерву изоштреног вида.

У гласним жицама анђела крије
Лудог, спојеног с бешумном хриди.
Анђео корача у леглу умне змије
Путању у пакао да из њега види.

У леглу змије он славуја сања,
Славуја суморног ка зиду да лети.
Змија му умна славуја прогања,

Ал не може гласа свога да се сети,
У ком песник гори, худе речи пише.
Касно је за казну: већ певају кише.

22.5.26

Владислав Броњевски – ХРАСТ

Корачам отресито
и живот опада с мене као лист за листом.
Какво лишће? – храста, брезе, тополе,
али то боли.
 
Па шта? било је неколико љубави
и немира и бесаних ноћи.
Много нежности и нељубави,
но све ће то проћи.
 
И ево опада лишће, лишће опада,
а сваки лист: име.
Свечано их изреци сада,
оживи их тиме.
 
Ах, не. То су већ само гране,
завоји, чворовити.
Кад су на мислима и на срцу ране,
како срећан бити?
 
И остало је голо стабло,
над њим – мећаве страст.
Само храбро!
То сам ја – храст!
 
С пољског превео Петар Вујичић

Владимир Бурич – НЕШТО

Нешто пилимо
Да не би жуљало руку
Нешто рендишемо
Да не бисмо огребали колено
Нешто бојимо да нам не смета погледу
Нешто заврћемо
Зашивамо
Свезујемо
Утопљавамо

И тако живот пролази
У стварању
Протеза
Својих осећања

Препевао Светислав Травица

Петар Прерадовић – МРТВА ЉУБАВ

Гдје ћу тебе, о љубави моја,
Сад закопат, кад си издахнула?
У мом срцу није ти покоја,
Јер си покој сав му разметнула.

Да те легнем у земљицу црну,
У земљицу ти не би сагњила,
Земска вила драгоцјеност твоју
У камење предраго би збила.

Да те спустим у дубоко море,
У мору се не би растопила,
Морска вила драгоцјеност твоју
У бисер би предраги салила.

Пак би дошли људи благохлепни,
Из земље би тебе ископали,
Из мора би тебе извадили
И по свијету свуда распродали.

А ти иди, нек те уздисаји
К небу дигну, тамо звијездом буди,
Тамо мени жалосноме сјаји,
Тамо неће достигнут те људи!

Станислав Винавер – У СНУ РЕКА

Та лакоћа, та финоћа,
Те пуноће жуборење,
Тог спорења роморење,
То борење, та будноћа.

Мисо, смисо, речи, дела,
Све се спаја чудно слеже:
Све је присне равнотеже
Хармонија преболела.

Сан оштрине, слут хитрине
Загонетних тамних река –
Од дивљине, од свежине
У заносу памтивека.

24.4.26

Милан Кујунџић Абердар – ОТКУДА РУЖА

То недро твоје занесе листка,
Пупољак једар те поче вити,
Пупољак спази ништоћу своју,
Па румен стидак стаде га бити –

А ти ме гледиш... откуда ружа...
Ко ли ми тако дивну је пружа!

Па како л’ усне заносе твоје,
Уздахну цветак те мирис просу,
Виде ти очи што стрелом дишу,
Па одмах малом бодљом се осу –

А ти ме гледиш... откуда ружа...
Ко ли ми тако дивну је пружа!

31.3.26

Иван Франко – ИДЕАЛИСТИ

Под пањем натрулим у мочварном крају
Мали црвићи се роје и сиве.
Ту рођени, расту и умиру на крају,
А други од њихови тела оживе.

И сањају јадни, из вечитог мрака,
Да им сунце гране свим чарима весне,
И да обасјани од умилних зрака
Доживе у глибу тренутке чудесне

Сневали су снове, увек доведене
До максиме: најбоље је оно што је.
Читали прогласе, писали поеме
О лепоти глиба живовања својег.

Ал људи пањ најзад извукли из блата,
И црвима сунце из маглине сину:
Сад их изненада поче жеђ да хвата,
Па у смртном ропцу проклеше топлину.

1882.

Жан-Пјер Фај – ЈЕЗИК ПЕСКА

црна ка црној зенице се гледају
између мене и ње ничега видљивог
дуга плава хаљина са белим штрафтама се отвара

међутим она је одевена у поглед мојих очију
одевена у нагост својих усана и очију
три пута се насмеје прозорском окну

изгледа да броји своје прсте на руци
у одразу нема њених зеница само поглед
који се креће па стога и види а и гледа

иако сам ја тај који види кроз прозирност
иако поглед ту постаје само црна тачка
а она, бива уморна од облачења и свлачења

док шминка очи комадићем сенке и одсуства
и раствара ноге да заигра уз песму
а руке и ноге јој склопљене преко речи неизговорених.

•С француског превела Нина Живанчевић

20.3.26

Божидар С. Николајевић – ПО ЗИМИ

1
Доћи ћу ти праћен вихоровом песмом
И мећавом злобном. Бићу, мила, цео
Ко у дечјој бајци путник из далека
Промрз'о од студи, и од снега бео.

Опрезно ћу тада по мразовом цвећу
Куцнути на прозор. У првоме стра'у,
Ко сад да те гледам, нећеш знати ко је,
Кад из мрака чујеш моје „Бау! бау!“

И пустићеш мајку да извиди шта је
А дотле ће заплет отплести се цео:
Док се стара буде крстила у чуду,
Љубићу те жарко, сав од снега бео.

3.3.26

Рјурик Ивњев – БЕЗ ТЕБЕ

И све тако — кроз дим кȏ фатаморгана
И кроз космичке магле по земљи пале;
Видим ти у оку хладноћу зимског дана,
Што други не видеше те знаке мале.

Заборавивши сву муку што ме узима
И другове што делише хлеб са мном —
Идем теби, не утабаним путевима,
Већ кȏ месечар вођен месечином.

Пусти нек небо чувства нам процени
И пошаље нам тишину или олују,
Без тебе је и мучно и тужно мени,
Али с тобом теже дамари се чују.

• С руског препевао Анђелко Заблаћански

25.1.26

Жан Кокто – РАСПИЊАЊА

I
Пресветли. Плетаре
на дрвету. Лествице
на сухом дрвету усправне.
Лествице усправне на дрвету
сухом. Чвор
суза.
Тада видеше они бодљикаве
жице. Сенка. И видеше
тада главчине
клинаца. Вене
шуме. Вене људи.
Стазе које се укрштају. Крпе
које везују путеве
једне с другима и ветар непокретни
и ролетне ишчупане.
Видеше како се везују и одвезују
плетаре. Сенка. Врх балвана.
Крило. Рило. Јадило.
Страшило накострешених крила.
Ружичњак одвратни.
Лестве бачвара.


НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ