Под пањем натрулим у мочварном крају

Мали црвићи се роје и сиве.

Ту рођени, расту и умиру на крају,

А други од њихови тела оживе.

И сањају јадни, из вечитог мрака,

Да им сунце гране свим чарима весне,

И да обасјани од умилних зрака

Доживе у глибу тренутке чудесне

Сневали су снове, увек доведене

До максиме: најбоље је оно што је.

Читали прогласе, писали поеме

О лепоти глиба живовања својег.

Ал људи пањ најзад извукли из блата,

И црвима сунце из маглине сину:

Сад их изненада поче жеђ да хвата,

Па у смртном ропцу проклеше топлину.

1882.