То недро твоје занесе листка,

Пупољак једар те поче вити,

Пупољак спази ништоћу своју,

Па румен стидак стаде га бити –

А ти ме гледиш... откуда ружа...

Ко ли ми тако дивну је пружа!

Па како л’ усне заносе твоје,

Уздахну цветак те мирис просу,

Виде ти очи што стрелом дишу,

Па одмах малом бодљом се осу –

А ти ме гледиш... откуда ружа...

Ко ли ми тако дивну је пружа!