понедељак, 30. септембар 2019.

Милан Ракић | ЉУБАВНА ПЕСМА

Шуме бокори цветног јоргована,
И ноћ звездана трепери, и жуди
За бујну љубав, свету богом дана.
Док месечина насмејана блуди,
Шуме бокори цветног јоргована.

У таку ноћ је пожудну и страсну
Изолда некад чекала Тристана.
Буде се гробља уз кукњаву гласну
И сећају се прохујалих дана.
У таку ноћ је пожудну и страсну,

Носећи собом лествице од свиле,
Старински витез, пун вере и наде,
Хитао замку своје верне Виле,
И певао јој страсне серенаде.
Старински витез, пун вере и наде!

Шуми, о ноћи прохујалог доба!
У срцу носим некадање људе.
Поворке беле дижу се из гроба,
И са мном, љубе, чезну, стрепе, жуде!
Шуми, о ноћи прохујалог доба,

Страсно и жудно! Она мене чека
Ко некад плава Изолда Тристана.
Стрепи, и слуша топот из далека,
Док месечина насмејана сија
И ћув мирисни заносно ћарлија
У бокорима цветног јоргована!

четвртак, 26. септембар 2019.

Бранислав Петровић | ГЛАВА МУ ЈЕ

Глава му је сада кубе Млечног Пута
срце мирис на трпези пчеле
измирен са собом по бескрају лута
испија пића из небеске зделе.

То што црви творе није уништење
творба је црва пука играрија
душа умрлога нуди исцељење
живи мисле да то сунце сија.

Живи мисле да то ветар дува
то у ствари дах узнети лети
изнад пустих кућа и свемира глува
храбрих животиња ума и плавети.

Живи мисле да то киша пада
то у ствари мртвац звезду купа
то у ствари мртвац светом влада
то изнад света зјапи Црна Рупа.

уторак, 24. септембар 2019.

Јован Христић | ПЕСМА

Пријатељу поверуј ми
Јер ја сам само гост који дође
Закуца на врата и оде
Оде
А не остави за собом ни глас
Ни куцање
Ни реч да га спомене
Ни траг својих ногу испод светиљке на степеницама
Ни сенку на зиду
Ништа
Ни глас
Ни реч
Ни корак
Гост који дође закуца и оде
Оде
Као кишна кап која прође кроз олук
И заборави се
 Заборави
Као неко ко се чека а не долази
Ова шкољка на вашем столу
Подсећа ме на далека путовања
Али ја ћу само закуцати на врата
И отићи
Отићи
Сасвим

(Десет векова српске књижевности, Књига 89, Јован Христић, ИЦ Матице српске, Нови Сад, 2016)

понедељак, 23. септембар 2019.

Војислав Илић | АНЂЕО МИРА

Ноћ дубока влада, и све живо спава;
На староме торњу поноћ откуцава.

И у томе часу са гранчицом крина,
Анђео се спусти са рајских висина.

Све поспало ћути, нико се не буди;
Не виде га звери, не виде га људи.

Ал' осећа грање - па се тихо свија;
Осећа га лахор - па тихо ћарлија.

И Анђео Мира, кроз дубоку таму,
Спусти се пред олтар у пустоме храму.

Па прекрстив руке на блажене груди,
Рујну зору чека да небом заруди...

петак, 20. септембар 2019.

Варлам Шаламов | УДИШЕМ СВАКОМ ПОРОМ КОЖЕ

Удишем сваком пором коже
У претећој тишини шуме
Све што нико назвати не може,
Што ни жив ни мртав сад не уме.

И оно што је тако недостижно,
Оно што је измакло из руке,
Каткад промакне мимо и у зеленом
Мрешкању реке без буке.

Свет је по себи надарен и вешт
Да нас води као робље, везано,
И његов ритам, и његов хаос,
Да предвидимо није нам дано.

И све је то само – нажврљана слика;
Барке, санте леда, облаци, лука –
Све што нам без великог ризика
Додаје његова рука.

🔼С руског препевао Дејан Михаиловић
(Извор часопис Поља 385, Нови Сад)

уторак, 17. септембар 2019.

Шандор Петефи | ЈЕДНА МЕ САМО ТИШТИ МИСАО

Једна ме само тишти мисао:
На душеку не скончати!
Истиха свенути као цвет
Потајно коме црв подгриза срж;
Истрошити се мирно као луч
Што тиња ту у пустој одаји
Тек мени не, не такву смрт!

Нек будем муњом шинут, спржен бор,
Из корена ког чупа буре бес;
Ил' стена коју с врха планине
У провалију руши урнебес.
Кад целом ропском свету том
Дојади јарам, па се успропне,
Завитла, румен, жарком заставом,
А на њој слово свето, пламено:
— Слобода Свету, Човечанству свем —
Па грмне л' то на запад с истока,
И с тиранима букне бој, —
О, ту да паднем,
На том ограшју:

Младости моја,
Ту ми проспи крв;
Радости моје ту последњи крик
Нек трубе јек, и мачева звек,
Топова рик, угуше занавек.
У јуришу ка победи,
Хржући вриском, хатови,
Прелазите ме, прелетите,
На бојишту нек остане мој крвави леш!

А сване л' дан великог погреба,
Уз гласе тужне и торжествене,
Под тешком сенком црних застава,
Расуте кости прикупите ми
У заједнички гроб јунака свих
Што падоше за твој победни стег,
Слободо света човечанства свег!...

•Препевао Вељко Петровић

понедељак, 16. септембар 2019.

Пол Елијар | СЛОБОДА

На мојим ђачким свескама
На мојој скамији и дрвећу
По песку по снегу
Пишем твоје име.

Преко свих прочитаних страна
Преко свих белих страна
Камена крви хартије или пепела
Пишем твоје име.

Преко позлаћених слика
Преко оружја ратника
Преко круне краљева
Пишем твоје име.

Преко чуда ноћи
На белом хлебу дана
Преко верних годишњих доба
Пишем твоје име.

На свим мојим парчадима азура
Преко рибњака буђавог сунца
Преко језера живог месеца
Пишем твоје име.

Преко поља преко видика
По крилима птица
И на млину сенки
Пишем твоје име.

На сваком даху зоре
Преко мора преко бродова
Преко избезумљене планине
Пишем твоје име.

Преко пене облака
По зноју олује
Преко густе и бљутаве кише
Пишем твоје име.

Преко блиставих облака
По звонима боја
По физичкој истини
Пишем твоје име.

По пробуђеним стазама
По путевима разасутим
По трговима преплављеним
Пишем твоје име.

На лампи која се пали
На лампи која се гаси
Преко мојих сједињених кућа
Пишем твоје име.

Преко плода пресеченог на двоје
Огледала и моје собе
Преко мог кревета шкољке пусте
Пишем твоје име.

На мом јешном и нежном псу
На његовим начуљеним ушима
на његовој неспретној шапи
Пишем твоје име.

На одскоку мојих врата
Преко уобичајних ствари
На таласу благословене ватре
Пишем твоје име.

На свој усклађеној пути
На челу мојих пријатеља
На свакој руци која се пружа
Пишем твоје име.

На окну изненађења
На пажљивим уснама
Далеко изнад ћутања
Пишем твоје име.

Преко разрушених скровишта
Преко мојих сурваних кула светиља
На зидовима моје досаде
Пишем твоје име.

Преко одсутности без жеље
Преко голе самоће
Преко корака смрти
Пишем твоје име.

На враћеном здрављу
На ишчезлој опасности
На нади без успомена
Пишем твоје име.

Снагом једне речи
Поново почињем свој живот
Рођен сам да те упознам
Да те именујем.

Слободо.

(1942)

•С француског превео Душан Матић

субота, 14. септембар 2019.

Добрица Ерић | ЗРНЦЕ СНА

Дао бих ноћас пуну врећу пшенице
за једно зрнце сна.

Поноћ је безазлена као детиња
душа, а мене прожима страх.

Ко зна шта неко сања док сам ја
будан?

Моје смрзнуте јабуке стоје непомично
на месечини и придржавају небески свод.

Кад би сад ветар померио само једну
гранчицу, чини ми се да би се цело
звездано кубе сручило на мој Чардак.

Дао бих ноћас пуну врећу пшенице
за једно зрнце сна.

петак, 13. септембар 2019.

ДушкоТрифуновић | КАД САМ БИЛА ЦВИЈЕЋЕ У ЈАПАНУ

Све сам била, откако се живи.
Из пепела дизала се свога.
Почињала живот испочетка,
и нестајала опет после тога.

Кад сам била цвијеће у Јапану,
у царевом винограду грожђе,
или со у неком океану,
чекала сам да час овај дође.

Чекала сам да час овај дође...

Све сам била, и све могла бити,
и што јесам, и што нисам хтјела.
Ал' ничега за ме било није,
прије него што сам тебе срела.

Кад сам била цвијеће у Јапану,
у царевом винограду грожђе,
или со у неком океану,
чекала сам да час овај дође.

Чекала сам да час овај дође..

четвртак, 12. септембар 2019.

Еуђенио Монтале | АРСЕНИО

Вихори витлају прашину
понад кровова, у вртлозима, и по пустим
трговима где огрнути коњи
њуше тле, укипљени пред
блештавим улазима хотела.
Низ шеталиште, поред мора, силазиш
у овај дан
час кишан час сунчан, у коме као да прашти,
реметећи му једнаке,
тачно нанизане сате, припев
кастањета.

Знак је то другог пута: пођи њиме.
Сиђи до видика што га наткриљује
оловно ветрило, сукнуло изнад вирова,
од њих скитар већи: слана маглина
коју бунџијска пратвар узвитла и дува
ка облацима; нека ти корак
хрска по шљунку саплићући се
о сплетове алги; тај трен,
дуго чекан, можда ће те поштедети
да завршиш путовање, карику
у ланцу, ход у месту, о то сувише
знано лудило непомичности, Арсенио...

Слушај како међу палмама замире дрхтав
цилик виолина кад се гром
обурва уз лепет згођеног лима;
олујина је умилна кад
жежена звезда Илинштака сукне
посред модрих небеса а блиско се вече
чини још далеко: ако га муња уреже,
попут бисерног дрвета се распукне
у руменкастој светлости: а добош
цигански тмуло се разлеже.

Сиђи у таму што се у трен
руши и подне претвара у ноћ
с ројем запаљених кугли што обалом палаца,
а напољу, где једна једина сен
држи море и небо, с расутих чамаца
трепти ацетилен -
док дрхтаво капље
небо, испарава се наплављено тле,
све око тебе кипи, лупкају
млитаве надстрешнице, силан хук брије
земљу, млохаве, доле шушкају
низ улице, светиљке од хартије.
Тако загубљена у врбацима и рогозини
росној, ти, трстико, теглиш за собом
лепљиво корење, никад
ишчупано, цептиш од живота и нагињеш се
до празнине што јечи од тужаљки
пригушених, а древни у пропњу талас
витла те и гута; све што те
захвати, улица, предворје,
зидине, огледала, сабије те у једно
мноштво мртвих, једино и ледно,
па ако те нека кретња дирне, ил реч
до тебе падне, Арсенио, то је, бар
у сату на измаку, можда јавка неког
сможденог живота што из тебе ниче, а ветар
га разноси с прахом звезда.

•С италијанског препевао Милан Комненић

уторак, 10. септембар 2019.

Аница Савић Ребац | ПРАКСИТЕЛУ

Ноћно небо, ко сенка модрога бескрајног Маја,
као у трену бело сунце лепоте кад клону
Обли га сјај: Са истока, заносним летом непомичним,
Моћан месец се диже етиром тамним   и као
Сузе под миловањем су звезде под његовим зраком
Посред модрих бескраја
Што се светлошћу и тамом ко срма преливају,
Док под неизречном чари
Дишу и премиру нежни облаци од влажна мраморна
сјаја.

Буди се сенка модра бескрајскога Маја,
Буди се бесмртна лепота сна богова,
Месец док сија   одломак небесна мрамора,
Најлепши свет из њега што вајаш:
Богова ликове сјајне на којима дрхће
Осмејак златан, ко зрак њиног умрлог сунца.

Небом жилама невидним и нежним,
Бела крв богова струји.
На оживелој модрој и сребрној тами
Богова ликови снују као на прозрачноме небу небеса  
На оживелој тами
Сија небесни мрамор уметности, и сјај му
Божанска је маска на мрачноме лику Бескраја.

Вито Николић | ПЈЕСНИК

(Успомени Александра Ивановића)

Буде понекад тешко човјеку
кад га некаква патња сколи,
па оде да тражи ријеч неку
ко траву од које мање боли.

И не врати се никад више
из своје душе ко из горе,
остане тамо, свијета лишен,
тражећи траве чудотворе.

Пребира смиље и ковиље
иако добро зна тај патник
да је немоћно све то биље,
да га је мање него патњи.

А када једном оде с кишом,
кад свене као август, ко љето,
осјетиш како је с њим отишло
нешто лијепо и свијетло.

(Из књиге Недјеља у граду Н, 1997) 

понедељак, 09. септембар 2019.

Велимир Рајић | РАСКЛАПА ЗОРА...

Расклапа зора трепавице сене,
И буди данак са својега крила:
„Устани, драги, ноћ је веће била!“
И данак слуша, и покорно сване,

И крвав исток свом силином плане.
У соби тама. Малога кандила
Последњи зраци, меки као свила,
Умиру; нема кô уља да кане...

Кандило моје, ми смо среће једне:
И моје груди за животом жедне,
Кô ти за уљем; мој дух, сваке ноћи,

И сваког дана, и свакога часка,
Пуцкара, пишти – али тога гласка
Нит чују, нити могу му помоћи.

Мирко Королија | SIESTA¹

Бићу кô Сатир што из грања вири
и чека нимфу несташну и младу,
док око њега у прозирном хладу
облећу страсни, мекани лептири.

Окитив чело ружама и травом,
слушаћу како изнад вала врући'
допире твоја песма, миришући
младошћу, сунцем и пожудном стравом.

Сакупиће се моја душа страсна
у жедан пехар у самотној сени,
пијући млаки глас твој из даљина;

док ћу да снивам жудно једна красна,
опојна уста као мак румени,
и једне зубе ситне, од јасмина!


¹Подневна кртка дремка

недеља, 08. септембар 2019.

Мира Алечковић | ПОРУКА ЈЕДНЕ СЕНКЕ

Сви ви који сте живи, док сте живи, живите
Сви ви који имате очи, радујте се лепоти виђења,
Сви ви који можете да волите, волите,
Сви ви који можете да заборављате, заборавите
Како сте били гоњена зверад по друмовима
И ваша клецава деца угљен пећима,
Прихватите проломе тишине доброћудним рукама,
Ви јачи од ветра и виши од облака и већи
Од неповратне празнине, ви живи,
И себе продужите за онолико
За колико вас се буду сећали,
Јер тврд је сан сенки који нико не може прекинути,
И узалуд ће погаче туге за вама неко ломити,
И узалуд ћете жалити реч неку топлу коју нисте изговорили
И туговати за вратима неким која нисте отворили.

субота, 07. септембар 2019.

Никита Станеску | ИСКУШАВАЊЕ РЕАЛНОГ

Никада се нисам наљутио на јабуке
што су јабуке, на лишће што је лишће,
на сенку што сенка је, на птице што су птице.
А јабуке, а лишће, а сенке, а птице
наједном се на мене наљутише.
И ево ме на суду лишћа,
на суду сенки, јабука, птица,
на суду округлом, суду ваздушном,
суду танком, суду хладовитом.
Ево ме осуђеног због незнања,
због досаде, због немира,
због непомичности.
Мудрости исписане на језику језгра.
Налог за хапшење, парафиран
птичијом изнутрицом,
освежавајућа сива покајања, исказана мени.
Стојим главе откриване,
настојећи да одгонетнем оно што засјужујем
због незнања...
А не могу, не могу да одгонетнем
ништа,
и то стање духа, оно само,
љути се на мене
и осуђује ме, неодгонетљиво,
на напрегнутост
значења у њима самим
све док не добију облик јабуке,лишћа,
сенки,
птица.

Фјодор Тјутчев | О, ДУШО МУДРА

О, душо мудра, душо блага!
О, срце што немирно сањаш,
о, како бијеш испред прага
двоструког нашег битисања.

Ти си становник двају светова.
Нездрав и страстан твој је дан.
И као откровење духова
твој сан је пророчки нејасан.

Иако из паћеничких груди уздах избија,
којег су створиле страсти многе,
душа је спремна као Марија
да се уз Христове припије ноге.

•С руског препевала Љубица Несторов

(Из часописа Суштина поетике бр.62, мај/август 2019)

петак, 06. септембар 2019.

Борисав Симић | МОЛИТВА ЗА ТЕБЕ

Усред зиме тица лета пева ми на прсту руке,
Ћилим поноћи растегао се, пуца на њему бесмртна воља.
И јуче и данас запаљено је грање моје муке
Вино среће потопило наша братска поља.

Остани у мени песмо, ми црни људи нисмо
Лутаћемо по житу злата, тражићемо наша јутра
И сутра и увек расадник Славе расте за наше писмо.
Радост на раскршу жеља озлатићемо сутра.

Вивак са моје Битве баладе о словима пише
Анђео са шуме моје Доброту росе са мене брише.
Гину пси зависти од њега и он за песму дише
Умиру слуге злобе – цвеће бола мирише.

среда, 04. септембар 2019.

Блажо Шћепановић | ЉУБАВЉУ ИЗМЈЕРЕНО ВРИЈЕМЕ

Морамо се бранити
од црних вулкана ума,
један крвави зуб
и даље свијетом путује.
Има дивљих мишица
и злих снова.

Треба више топлине за љубав,
треба љубављу измјерити вријеме;
има много гримаса бола.

Морамо из пјесме истјерати мртве
и пресвући око химном љепоте,
научити људе да пишу пјесме,
обнављају ријеке и гаје шуму,
а када им постане тијесно на земљи,
нека се уз нови бол
разлете по звијездама.

Вратити се својој будућности
млади и заљубјени,
побјећи из потопа крви
и сјајем наџивјети прах.

Морамо са сваког неба
скинути црну дугу,
пустити у простор црвене птице
и ову планету прогласити
за ужу отаџбину!



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта