петак, 28. септембар 2018.

Мира Алечковић | ТИХО

Нестајем тако у ово вече
када се небо у мору буди,
постајем и ја сама талас,
обалу далеку који руби.

Седим на стени – ћутим и гледам
како белина облак сиви.
једином срцу заповедам
да смело, гордо до краја живи,

да буде човек, да не вређа
рану дубоку која већ боли,
да тихо, тихо окрене леђа
ономе који не зна да воли.

четвртак, 27. септембар 2018.

Слободан Ракитић | СИЛАЗАК У ПОЉЕ КОСОВО

Ко у реку кад слази дуга,
слазиш, сестро, у поље исто
из лестве невидљиве.
Дрво се и сад завршава листом.
Ал сад је то прича друга,
а исте цркве и њиве.

Још исто сунце сија,
хлеб, вино и твоје лице.
Исти је змијски ујед,
и исто жито клија.
Други се сад језик чује,
ил' исти глас је сенице.

Опет је тама пала на Косово.
У Ситници црна је пена
и плод сваки пун мрака.
Светли нам Кнежева глава, и слово,
за сва времена,
негде високо, изнад облака.

И док заручника тражиш,
име изгубљено, лик и сен,
нико те, сестро, познао не би.
Коласта аздија у ражи,
копрена од злата и прстен
привиђају се и сад теби.

Исто шуме лан и пшеница,
исти су, над пољем, гром и муња,
маховина, лишај и земље грумен.
Исто нам закликће жуња.
И мада свуд су сад туђа лица,
иста је вечерња румен.

1989.

уторак, 25. септембар 2018.

Александар Блок | ПОСТОЈИ ИГРА

Постоји игра: опрезно се уђе,
Да се људима пажња успава;
И онда се очима плен пронађе;
И неприметно за њим се хода.

Ма колико груб и невичан
Човек кога помно следе –
Осећа поглед нетремичан
Усне му задрхте, пребледе

А други схвати шта се спрема:
Стресу му се рамена и руке;
Осврне се – и ничега нема;
Али расту неспокоја муке.

Збиља је страшан поглед невидљиви,
Јер, нећеш га лако ухватити;
Слутиш, али је тешко сазнати,
Чије ће те очи сад пратити.

Ни корист, ни жудња, ни одмазда;
Само – игра, као игра деце;
И у сваком људском скупа вазда,
Можеш наћи тајне пратиоце.

Понекад не схваташ ни сам:
Шта ли се то дешава теби?
Дођеш к људима нормалан,
А кад одеш ниси при себи.

Постоји и зло и добро око,
Но боље ниједно да те не следи:
Превише у себи има свако,
Незнаних сила од којих крв леди.

О, туге! Ни за хиљаду лета
Не можемо премерити душе:
Чујемо дрхтаје свих планета,
Громове како тишину руше…

А засад – у неизвесности живимо,
И несвесни своје снаге,
Као деца, ватром се играмо,
Повређујући себе и друге.

1913.

понедељак, 24. септембар 2018.

Хуан Рамон Хименез | НАДА

Надати се. Надати се.
У међувремену,
о небо се каче;
Облаци златни, кишоношци;
трн се претвара у ружу,
ружа у лист, лист у лед.

У дугом двобоју
опрашта се славуј
од љубавних ноћи
и на сунцу
лептири у лету
удвајају лет.

Под сеоском свећом
далеку колевку снова
њише ветар златног октобра...
Тело ми божанскије,
старе илузије трулије;
Оно што чекам, минуло је.

субота, 22. септембар 2018.

Еуженио де Андраде | НЕОДЛОЖНО

Неодложна је љубав.
Неодложна на мору лађа.

Неодложно да се затру речи неке,
свирепост, мржња и самоћа,
извесне јадиковке, мачеви многи.

Неодложно да се измисли радост,
умноже пољупци, жетве,
неодложно да се открију реке,
руже и ведра јутра.

На рамена тишина пада и светлост
нечиста што бол задаје.
Неодложна је љубав,
неодложно да се траје.

   • Препевала Јасмина Нешковић

петак, 21. септембар 2018.

Сесилија Меирелеш | РАСТАНАК

И због себе, и због вас, и због оног
што је тамо где других ствари нема, велим:
напуштам немирно море и мир неба ведрог.
Самоћу желим.
На моме путу нема ни пејзажа ни знака.
Па како знаш да њиме идеш? – неко ће да пита.
Јер нема речи, јер нема слика.
Нити непријатеља, нити брата.
Шта тражиш? Све. Шта желиш? Ништа.
Путујем сама са срцем својим.
Нисам се изгубила, али пуста су ми станишта.
Судбину своју својом руком кројим.
Сећање ми је одлетело са чела.
Одлетела је моја машта, моја љубав...
Пре хоризонта ако бих увела
Сећање, љубав и друго отишли би у заборав?
Остављам овде своје тело, између сунца и блата.
(Тело моје, разочарање цело, тебе љубим!
Тужна заставо једног чудног рата...)
Самоћу желим.

    • Препев Марина Живаљевић и Ивана Шкреблин

среда, 19. септембар 2018.

Силвија Плат | РУБ

Жена је довршена.
Њено мртво

Тело носи осмех испуњења,
Привид грчке нужности

Тече наборима њене тоге,
Њене босе

Ноге као да веле:
Далеко догурасмо, готово је.

По једно мртво смотано чедо, бела гуја,
На сваком од малих

Врчева млека, сад празних.
Свила их је

Назад у своје тело као што латице
Ружа затвара кад врт

Замире а мириси прокрваре
Из слатких, дубоких грла ноћног цвећа.

Луна нема због чега да буде тужна,
Док из своје капуљаче зури.

Навикла је на овакве ствари.
Њена се црнина повлачи и пуцкета.

     • Превела с енглеског Љиљана Ђурђић

субота, 15. септембар 2018.

Џон Китс | LA BELLE DAME SANS MERCI

Самотни, бледи витеже чуј ме,
куд блуди корак твој?
Језером већ су трске суве,
Минуо тица пој.

Витеже несрећни, о шта те мучи,
какав те сколи јад?
Веверица већ је лешнике збрала,
престаде пољски рад.

На челу твоме ја љиљан видим,
грознице влажан дар,
на образима клонулу ружу,
усахну све јој чар.

– Ја госпу сретох пољима овим,
прелепу, виле кћи,
дугачких власи и хода лака,
дивљина оком јој зри.

Исплетох венац за чело њено,
гривне и мирисан пас,
она ме погледа чежњивим оком,
зајеца благ јој глас.

Попех је тада на вранца мога,
слеп за сав божји свет,
повита стаса певаше песму,
вилинских речи сплет.

Корење даде ми и дивљег меда,
и росе питку сласт,
и страним језиком прозборимени:
ти си сва моја страст!

Вилинској шпиљи поведе мене,
уздах из груди гна,
и дивље очи, тужне јој очи
целивах све до сна.

И ту сањасмо на маховини,
и сних, вај срцу мом!
последњи санак који просањах
на брегу леденом.

Краљеве, ратнике, кнежеве видех.
Блеђи од смрти сви,
викаху: „Занавек зароби тебе
la belle Dame sans merci!“

Њине отпале усне у тами
зијаху претњом злом,
из сна се пренух и видех – лежим
на ледном брегу том.

И ето зашто самотном, бледом,
сад блуди корак мој,
мада су језером трске већ суве
и тица мину пој.

• Превео с енглеског Владета Кошутић

среда, 12. септембар 2018.

Душан Матић | ПИСАНО ПРЕД ЗОРУ

I
Не лупај на врата старе куће.
Куће више нема.
Нема више ко да дочека твоје куцање на вратима.
Само тишина иза које опет само је тишина.
Ни на довратник се не наслони.
Ни довратника нема.
Али клупа је остала из детињства.
Седи...

II
Откуј поглед свој са ципела ти прашњавих и
Излизаних.
И усправну држи још мало главу тешку
Од година.
Од успомена.
Још тежу од несрећа. Још тежу од среће што је
била и што
мине брже но што и дође.
И грумен леда грумен сумње и бола што у грудима носиш без
Лека
Дај сунцу на смирају: има још снаге можда
да га исцели....

(Из збирке Сенке звезда)

уторак, 11. септембар 2018.

Александар Ристовић | ЉУБАВ

Не могу нас дохватити ни време пред којим узмичемо
с ужасом у очима, не осврнувши се,
ни неме животиње, ни таласи,
ни ноге невидљивих јахача, ни коприве.

Али сиђите ви којима
добацујем пољубац кроз прозор већ близу светлости,
угушени на прагу, заустављени
једним звиждуком, великим лампама лета.

Сачекујући наш повратак хватате се за руке,
не осетивши да опасност може наићи с било које стране;
трчите једни другима у сусрет, осмехујте се
збуњени од првог додира док доручкујете удвоје.

Оне руже испаљене у ваздух, она
звона у долини, шаптање, додир рубља,
слике које доживљавамо поново, присуство
мора које се удваја, корака које сустижемо.

четвртак, 06. септембар 2018.

Владета Вуковић | МЕМЕНТО

Ако вам покаткад нежна реч затреба
ако вам уморним снаге понестане,
ако вам је песма жедна росе неба,
ако ветар кида моје вите гране,

сетите се да сам и ја био некад
с разлисталим ветром минулог времена,
а кад ме понесе неумитна река
на дну мене неста и сен мога сена.

Сад ме нема више. Блиста драги камен.
У каменој сенци гроба тихим сјајем.
На смотри је смрти једини живи пламен
што из мене зашлог кроз саркофаг дајем.

Сад ме нема више. Трајних свећа треба,
Јер ја немам више ноћи и дане,
а песма је моја жедна росе неба.
Гробни ветар кида моје вите гране.

среда, 05. септембар 2018.

Бенџамин Дизраели | ЗА МЕРИ

За Мери Ен Виндам Луис,
Послато из Парк стрита,
Четвртак увече, 7. фебруар 1839.

Морао сам покушати да са вама поразговарам о стварима које морате знати и желео сам да то обавим са мирноћом која доликује једном пониженом и повређеном мушкарцу, али успео сам само да вас наведем да ме нзовете „себичним грубијаном“ и да ми наложите да заувек напустим ваш дом. Пошто сам из већ наведених разлога приморан да прибегнем овом јадном и несавршеном начину комуникације, молим вас да моје  речи схватите као вапај осуђеника који ујутру треба да изађе на губилиште.
У последње време, из сата у сат слушам наклапања о предстојећем браку са свачијих усана изузев са ваших. На крају ми је један пријатељ, вољан да ми укаже необичну милост и сматрајући да би ваљда требало да будем поносан због такве почасти, понудио чак и љубавно гнездо у коме бисмо могли да проведемо свој медени месец. То ми је помогло да се напрасно отрезним и схватим да ствар већ постаје апсурдна. Сећам се да сам пре извесног времена и са ваших усана често слушао сличне алузије на будућност и наговештаје о ономе што би могло да уследи, као да сте сматрали да је свакодневно подсећање на оно што би веза са вама могла да ми донесе било неопходно да бисте подстакли или осигурали моју наклоност.
Као светска жена, што ви несумњиво јесте, ви не можете и не смете превидети чињеницу да нас двоје нипошто нисмо у истом положају. Ако се овакво стање настави, то би само могло да окрњи ваш углед и да мене доведе на зао глас. Постоји само један назив којим друштво, и то с правом, означава везу између жене која се сматра богатом и мушкарца кога она тобоже воли али за кога се не удаје. То нарочито важи за Енглеску, гдје нема љаге која више може оцрнити нечији образ. То је ствар која се не заборавља чак и ако неко касније властитим способностима успе да унапреди свој положај или статус. То је ствар која може уништити чак и мушкарце који се некажњено упуштају у далеко крупније злочине. Неке ствари су свакако далеко шкодљивије, али ниједна није срамнија.
А мени сад прети управо таква репутација. Зато ћу бар покушати да задржим част која чини сам темељ моје егзистенције. Ја се тренутно налазим у позицији несолвентног дужника чија се кредибилност још не доводи у питање, али ћу у року од неколико недеља морати да се одлучим да ли ћу радије деловати као пајац или као човек вредан презира. Ви ме под хитно морате јавно одбацити или ће ми у супротном, да се послужим речима ваше пријатељице леди Морган, бити наденута титула „новог милосника госпође Виндам Луис“.
То ме доводи до најделикатнијег аспекта ове приче, али ћу бити довољно поштен и према вама и према себи да ствари предочим са крајњом искреношћу. Признајем да на самом почетку, када сам тек почео да вам се удварам, нисам био вођен романтичним осећањима. Мој отац је још одавно прижељкивао да се оженим и да се скрасим. Иако то није поставио као изричит услов, чекао је да средим свој живот па да ми допусти да располажем његовом имовином, која би била сасвим довољна за моје потребе. Ја сам, са друге стране, био на почетку политичке каријере, жудео сам за утехом коју пружају дом и породица и зазирао од раздирућих страсти и друштвених интрига. Нисам био слеп за световне предности такве заједнице, али сам раније већ доказао да моја душа није на продају. Видео сам колико сте тужни и колико патите и то ми је дирнуло срце. Учинило ми се да пред собом имам љупку, нежну и префињену жену која при том поседује таленте и квалитете који знатно одскачу од просека – жену коју бих с поносом могао да сматрам својом животном пратиљом, која би могла да ми пружи подршку у свим мојим подухватима, да ме утеши у тренуцима утучености, да подели моје успехе и да заједно са мном изгради частан и срећан дом.
А сад, што се тичи вашег иметека… написаћу вам чисту истину. Испоставило се да је тај иметак далеко мањи него што сам мислио ја, или било ко други, претпостављао. Искрено речено, не видим да бих одатле могао да извучем нарочиту корист за себе. Ви имате таман толико новца колико вам је потребно за трошкове које захтева ваш друштвени положај, довољно да одржавате свој посед и да задовољите своје личне потребе и хирове. Јести и спавати у тој кући и номинално је звати својом – то је све чему би могао да се нада неки осиромашени авантуриста. Зар заиста мислите да би то могло да ми послужи као довољан подстицај да жртвујем своју слатку слободу и још неиспитану будућност која животу дарује посебну драж? Не, кад сам вам пре неколико месеци рекао да између нас двоје постоји само једна спона, осећао сам да је моја душа повезана с вашом и да бих, да није тога, сигурно окончао наше познанство. Од тог тренутка сам се посветио искључиво вама, страшћу свог бића. Али – авај! – сад ми се чини да сам ту страст бацио низ ветар. Како је време пролазило, у вашем и свом карактеру опазио сам извесне особине које су ме увериле да, уколико желим да одржим ту дубоку и неокаљану наклоност која постоји међу нама, никада не смем допустити да се новац уплете у нашу везу. Да смо се венчали, ја никада не бих видео ни један једини шилинг ваших прихода. Никад се, било посредно или непосредно, не бих уплитао у ваше финансијске послове. Ако друштво оправдано жигоше унајмљеног љубавника, улога плаћеног супруга мене лично испуњава  једнаким гнушањем. 
А ви сте ми скресали у лице како сам себичан и саможив. Авај, плашим се да би неко могао стећи утисак да сте то учинили с ваљаним разлогом. Признајем то са понижењем које пара срце. Кад сам се ономад расплакао пред вама, и кад сте ми ви на тако неочекиван и тако неодољив начин понудили помоћ како бисте ми демонстрирали своју наклоност, нисам размишљао о томе да сам примио хонорар за своју деградацију! Понео сам се као слабић и будала! Поклекао сам пред искушењем и прихватио вашу понуду, али сам вам одмах рекао да то схватам искључиво као позајмицу и требало је само да сачекам меницу коју ми је мој заступник послао док сте ви били у Браденхејму, а која доспева овог месеца, како бих исплатио новац вашим банкарима и изравнао рачуне. Тако ми свега, кад су у питању пуки световни интереси, брак с вама не би ми донео апсолутно никакву корист. Друштво може много тога да понуди човеку мојих амбиција и способности. Ваше удовичко наслеђе, само по себи, не може узвисити ваш положај у односу на мене. Ја могу да живим онако како већ годинама живим, чистог срца и чистог образа, све док ми неминовни тог догађаја не омогући независност коју једино желим. Упустио сам се у ове непријатне детаље зато што сте ми пребацили да сам усредсређен искључиво на личан интерес. Не, никад не бих пристао да будем принцезин милосник и све благо овог света не би ме навело да неку жену изведем пред олтар јер од своје животне пратиље очекујем сасвим другачије квалитете. Моја природа захтева да мој породични живот буде саздан на трајној и непресушној љубави. Што се тиче вашег понашања према мени, мислим да је сваки коментар излишан. Нема сврхе да начињемо ту тему. Не, нећу вас прекоревати због тога. Могу да кривим једино себе. Сви су ме упозоравали шта ће се десити – на свим могућим местима, јавним и приватним – као да су сви одреда, изузев мене, приметили да ми пропаст виси над главом. Како сам само могао да будем толико сујетан па да претпоставим да ћете се према мени понети другачије него према легији мојих претходника!
Али, био сам довољно занесен да поверујем да сам дирнуо ваше срце! Јадна сирота будала!
Ви сте, као светска жена, ово свакако морали предвидети. Како сте имали срца да ми – зарад задовољења своје таштине, зарад десетомесечне забаве, зарад бекства од самоће – учините такву неправду? Зар нисте могли да пронађете неки мање достојан плен, већ сте морали да суновратите једну рајску птицу? Зашто свом капетану Нилу нисте допустили да буде ваш милосник и да вам улепша туборне дане, већ сте морали мене да понизите и обешчастите? Усуд ми није наменио да будем нечија играчка или дворска луда, али сте ме ви погодили тамо где сам најрањивији. Учинили сте оно што није пошло за руком чак ни мојим непријатељима: сломили сте ми дух. Од најузвишенијих до најпонизнијих тренутака у мом животу, од блиставог света славе до мог властитог домаћег огњишта  – све сте затровали. За мене више нема уточишта. Мрско ми је да останем код куће, а ако изађем напоље, све ће ме дочекати на нож.
Уживајте у свом тријумфу – јер немам намеру да било шта заташкавам. Моје срце није испуњено тугом ни утученошћу, већ дубоком неутаживом патњом која представља увод у чисту агонију. Све што мушкарца може да баци на колена обрушило се на моју мученичку главу. Срце ми је похарано, понос рањен, част умало укаљана. Зам да ћу у року од пар дана постати мета подсмеха и поруге у свету чије сам дивљење и поштовање читавог живота настојао да стекнем. За мене постоји још само једна утеха – самопоштовање. Да ли ће то бити довољно да не потонем? То је озбиљно питање којим се морам што пре позабавити.
Збогом. Нећу се претварати да вам желим све најбоље јер у вашој природи није да прихватите срећу која вам се оберучке нуди. Још неколико година ћете лепршати по фриволним пријемима и дружити се са фриволним људима, али ће сигурно сванути дан кад ћете почети да очајнички жудите за нежношћу и оданошћу које сад тако олако одбацујете. Тад ће вас сустићи заслужена казна. Тад ћете се сетити мушкарца чију сте страсну љубав сурово прокоцкали и чију сте душу неповратно издали.

недеља, 02. септембар 2018.

Танасије Младеновић | УСТОКА

Остави све то. Остани сâм, опет.
Не буди лутан, ни свој, ни туђ.
Свет већ трули, и свуд је мемла, буђ,
А гасне сјај на небу, низ облак пропет.

Све што је било почива као сплет
Заноса и чбиље, ал сад већ одјек само сив,
Без трага моћи, ко призор једва жив,
Умртвљен чами, чамро је сваки крст.

У мртве воде одоше и сан и дан.
У ваздуху плове, без оклопа, огљене лађе
Младости прошле, ал зрелост нам — без слике екран.

И кô да тâмни. Залуд би светлост да нађе
Невидљиву путању за просветљења, сновна, дубока:
Са звезде бесни устока, обесна, гневна, жестока!


Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта