Нестајем тако у ово вече
када се небо у мору буди,
постајем и ја сама талас,
обалу далеку који руби.

Седим на стени – ћутим и гледам
како белина облак сиви.
једином срцу заповедам
да смело, гордо до краја живи,

да буде човек, да не вређа
рану дубоку која већ боли,
да тихо, тихо окрене леђа
ономе који не зна да воли.

Ко у реку кад слази дуга,
слазиш, сестро, у поље исто
из лестве невидљиве.
Дрво се и сад завршава листом.
Ал сад је то прича друга,
а исте цркве и њиве.

Још исто сунце сија,
хлеб, вино и твоје лице.
Исти је змијски ујед,
и исто жито клија.
Други се сад језик чује,
ил' исти глас је сенице.

Опет је тама пала на Косово.
У Ситници црна је пена
и плод сваки пун мрака.
Светли нам Кнежева глава, и слово,
за сва времена,
негде високо, изнад облака.

И док заручника тражиш,
име изгубљено, лик и сен,
нико те, сестро, познао не би.
Коласта аздија у ражи,
копрена од злата и прстен
привиђају се и сад теби.

Исто шуме лан и пшеница,
исти су, над пољем, гром и муња,
маховина, лишај и земље грумен.
Исто нам закликће жуња.
И мада свуд су сад туђа лица,
иста је вечерња румен.

1989.

Постоји игра: опрезно се уђе,
Да се људима пажња успава;
И онда се очима плен пронађе;
И неприметно за њим се хода.

Ма колико груб и невичан
Човек кога помно следе –
Осећа поглед нетремичан
Усне му задрхте, пребледе

А други схвати шта се спрема:
Стресу му се рамена и руке;
Осврне се – и ничега нема;
Али расту неспокоја муке.

Збиља је страшан поглед невидљиви,
Јер, нећеш га лако ухватити;
Слутиш, али је тешко сазнати,
Чије ће те очи сад пратити.

Ни корист, ни жудња, ни одмазда;
Само – игра, као игра деце;
И у сваком људском скупа вазда,
Можеш наћи тајне пратиоце.

Понекад не схваташ ни сам:
Шта ли се то дешава теби?
Дођеш к људима нормалан,
А кад одеш ниси при себи.

Постоји и зло и добро око,
Но боље ниједно да те не следи:
Превише у себи има свако,
Незнаних сила од којих крв леди.

О, туге! Ни за хиљаду лета
Не можемо премерити душе:
Чујемо дрхтаје свих планета,
Громове како тишину руше…

А засад – у неизвесности живимо,
И несвесни своје снаге,
Као деца, ватром се играмо,
Повређујући себе и друге.

1913.

Надати се. Надати се.
У међувремену,
о небо се каче;
Облаци златни, кишоношци;
трн се претвара у ружу,
ружа у лист, лист у лед.

У дугом двобоју
опрашта се славуј
од љубавних ноћи
и на сунцу
лептири у лету
удвајају лет.

Под сеоском свећом
далеку колевку снова
њише ветар златног октобра...
Тело ми божанскије,
старе илузије трулије;
Оно што чекам, минуло је.

И због себе, и због вас, и због оног
што је тамо где других ствари нема, велим:
напуштам немирно море и мир неба ведрог.
Самоћу желим.
На моме путу нема ни пејзажа ни знака.
Па како знаш да њиме идеш? – неко ће да пита.
Јер нема речи, јер нема слика.
Нити непријатеља, нити брата.
Шта тражиш? Све. Шта желиш? Ништа.
Путујем сама са срцем својим.
Нисам се изгубила, али пуста су ми станишта.
Судбину своју својом руком кројим.
Сећање ми је одлетело са чела.
Одлетела је моја машта, моја љубав...
Пре хоризонта ако бих увела
Сећање, љубав и друго отишли би у заборав?
Остављам овде своје тело, између сунца и блата.
(Тело моје, разочарање цело, тебе љубим!
Тужна заставо једног чудног рата...)
Самоћу желим.

    • Препев Марина Живаљевић и Ивана Шкреблин

Жена је довршена.
Њено мртво

Тело носи осмех испуњења,
Привид грчке нужности

Тече наборима њене тоге,
Њене босе

Ноге као да веле:
Далеко догурасмо, готово је.

По једно мртво смотано чедо, бела гуја,
На сваком од малих

Врчева млека, сад празних.
Свила их је

Назад у своје тело као што латице
Ружа затвара кад врт

Замире а мириси прокрваре
Из слатких, дубоких грла ноћног цвећа.

Луна нема због чега да буде тужна,
Док из своје капуљаче зури.

Навикла је на овакве ствари.
Њена се црнина повлачи и пуцкета.

Самотни, бледи витеже чуј ме,
куд блуди корак твој?
Језером већ су трске суве,
Минуо тица пој.

Витеже несрећни, о шта те мучи,
какав те сколи јад?
Веверица већ је лешнике збрала,
престаде пољски рад.

На челу твоме ја љиљан видим,
грознице влажан дар,
на образима клонулу ружу,
усахну све јој чар.

– Ја госпу сретох пољима овим,
прелепу, виле кћи,
дугачких власи и хода лака,
дивљина оком јој зри.

Исплетох венац за чело њено,
гривне и мирисан пас,
она ме погледа чежњивим оком,
зајеца благ јој глас.

Попех је тада на вранца мога,
слеп за сав божји свет,
повита стаса певаше песму,
вилинских речи сплет.

Корење даде ми и дивљег меда,
и росе питку сласт,
и страним језиком прозборимени:
ти си сва моја страст!

Вилинској шпиљи поведе мене,
уздах из груди гна,
и дивље очи, тужне јој очи
целивах све до сна.

И ту сањасмо на маховини,
и сних, вај срцу мом!
последњи санак који просањах
на брегу леденом.

Краљеве, ратнике, кнежеве видех.
Блеђи од смрти сви,
викаху: „Занавек зароби тебе
la belle Dame sans merci!“

Њине отпале усне у тами
зијаху претњом злом,
из сна се пренух и видех – лежим
на ледном брегу том.

И ето зашто самотном, бледом,
сад блуди корак мој,
мада су језером трске већ суве
и тица мину пој.

• Превео с енглеског Владета Кошутић

I
Не лупај на врата старе куће.
Куће више нема.
Нема више ко да дочека твоје куцање на вратима.
Само тишина иза које опет само је тишина.
Ни на довратник се не наслони.
Ни довратника нема.
Али клупа је остала из детињства.
Седи...

II
Откуј поглед свој са ципела ти прашњавих и
Излизаних.
И усправну држи још мало главу тешку
Од година.
Од успомена.
Још тежу од несрећа. Још тежу од среће што је
била и што
мине брже но што и дође.
И грумен леда грумен сумње и бола што у грудима носиш без
Лека
Дај сунцу на смирају: има још снаге можда
да га исцели....

(Из збирке Сенке звезда)

Не могу нас дохватити ни време пред којим узмичемо
с ужасом у очима, не осврнувши се,
ни неме животиње, ни таласи,
ни ноге невидљивих јахача, ни коприве.

Али сиђите ви којима
добацујем пољубац кроз прозор већ близу светлости,
угушени на прагу, заустављени
једним звиждуком, великим лампама лета.

Сачекујући наш повратак хватате се за руке,
не осетивши да опасност може наићи с било које стране;
трчите једни другима у сусрет, осмехујте се
збуњени од првог додира док доручкујете удвоје.

Оне руже испаљене у ваздух, она
звона у долини, шаптање, додир рубља,
слике које доживљавамо поново, присуство
мора које се удваја, корака које сустижемо.

Ако вам покаткад нежна реч затреба
ако вам уморним снаге понестане,
ако вам је песма жедна росе неба,
ако ветар кида моје вите гране,

сетите се да сам и ја био некад
с разлисталим ветром минулог времена,
а кад ме понесе неумитна река
на дну мене неста и сен мога сена.

Сад ме нема више. Блиста драги камен.
У каменој сенци гроба тихим сјајем.
На смотри је смрти једини живи пламен
што из мене зашлог кроз саркофаг дајем.

Сад ме нема више. Трајних свећа треба,
Јер ја немам више ноћи и дане,
а песма је моја жедна росе неба.
Гробни ветар кида моје вите гране.

Остави све то. Остани сâм, опет.
Не буди лутан, ни свој, ни туђ.
Свет већ трули, и свуд је мемла, буђ,
А гасне сјај на небу, низ облак пропет.

Све што је било почива као сплет
Заноса и чбиље, ал сад већ одјек само сив,
Без трага моћи, ко призор једва жив,
Умртвљен чами, чамро је сваки крст.

У мртве воде одоше и сан и дан.
У ваздуху плове, без оклопа, огљене лађе
Младости прошле, ал зрелост нам — без слике екран.

И кô да тâмни. Залуд би светлост да нађе
Невидљиву путању за просветљења, сновна, дубока:
Са звезде бесни устока, обесна, гневна, жестока!