петак, 21. септембар 2018.

Сесилија Меирелеш | РАСТАНАК



И због себе, и због вас, и због оног
што је тамо где других ствари нема, велим:
напуштам немирно море и мир неба ведрог.
Самоћу желим.
На моме путу нема ни пејзажа ни знака.
Па како знаш да њиме идеш? – неко ће да пита.
Јер нема речи, јер нема слика.
Нити непријатеља, нити брата.
Шта тражиш? Све. Шта желиш? Ништа.
Путујем сама са срцем својим.
Нисам се изгубила, али пуста су ми станишта.
Судбину своју својом руком кројим.
Сећање ми је одлетело са чела.
Одлетела је моја машта, моја љубав...
Пре хоризонта ако бих увела
Сећање, љубав и друго отишли би у заборав?
Остављам овде своје тело, између сунца и блата.
(Тело моје, разочарање цело, тебе љубим!
Тужна заставо једног чудног рата...)
Самоћу желим.

    • Препев Марина Живаљевић и Ивана Шкреблин

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта