среда, 05. септембар 2018.

Бенџамин Дизраели | ЗА МЕРИ



За Мери Ен Виндам Луис,
Послато из Парк стрита,
Четвртак увече, 7. фебруар 1839.

Морао сам покушати да са вама поразговарам о стварима које морате знати и желео сам да то обавим са мирноћом која доликује једном пониженом и повређеном мушкарцу, али успео сам само да вас наведем да ме нзовете „себичним грубијаном“ и да ми наложите да заувек напустим ваш дом. Пошто сам из већ наведених разлога приморан да прибегнем овом јадном и несавршеном начину комуникације, молим вас да моје  речи схватите као вапај осуђеника који ујутру треба да изађе на губилиште.
У последње време, из сата у сат слушам наклапања о предстојећем браку са свачијих усана изузев са ваших. На крају ми је један пријатељ, вољан да ми укаже необичну милост и сматрајући да би ваљда требало да будем поносан због такве почасти, понудио чак и љубавно гнездо у коме бисмо могли да проведемо свој медени месец. То ми је помогло да се напрасно отрезним и схватим да ствар већ постаје апсурдна. Сећам се да сам пре извесног времена и са ваших усана често слушао сличне алузије на будућност и наговештаје о ономе што би могло да уследи, као да сте сматрали да је свакодневно подсећање на оно што би веза са вама могла да ми донесе било неопходно да бисте подстакли или осигурали моју наклоност.
Као светска жена, што ви несумњиво јесте, ви не можете и не смете превидети чињеницу да нас двоје нипошто нисмо у истом положају. Ако се овакво стање настави, то би само могло да окрњи ваш углед и да мене доведе на зао глас. Постоји само један назив којим друштво, и то с правом, означава везу између жене која се сматра богатом и мушкарца кога она тобоже воли али за кога се не удаје. То нарочито важи за Енглеску, гдје нема љаге која више може оцрнити нечији образ. То је ствар која се не заборавља чак и ако неко касније властитим способностима успе да унапреди свој положај или статус. То је ствар која може уништити чак и мушкарце који се некажњено упуштају у далеко крупније злочине. Неке ствари су свакако далеко шкодљивије, али ниједна није срамнија.
А мени сад прети управо таква репутација. Зато ћу бар покушати да задржим част која чини сам темељ моје егзистенције. Ја се тренутно налазим у позицији несолвентног дужника чија се кредибилност још не доводи у питање, али ћу у року од неколико недеља морати да се одлучим да ли ћу радије деловати као пајац или као човек вредан презира. Ви ме под хитно морате јавно одбацити или ће ми у супротном, да се послужим речима ваше пријатељице леди Морган, бити наденута титула „новог милосника госпође Виндам Луис“.
То ме доводи до најделикатнијег аспекта ове приче, али ћу бити довољно поштен и према вама и према себи да ствари предочим са крајњом искреношћу. Признајем да на самом почетку, када сам тек почео да вам се удварам, нисам био вођен романтичним осећањима. Мој отац је још одавно прижељкивао да се оженим и да се скрасим. Иако то није поставио као изричит услов, чекао је да средим свој живот па да ми допусти да располажем његовом имовином, која би била сасвим довољна за моје потребе. Ја сам, са друге стране, био на почетку политичке каријере, жудео сам за утехом коју пружају дом и породица и зазирао од раздирућих страсти и друштвених интрига. Нисам био слеп за световне предности такве заједнице, али сам раније већ доказао да моја душа није на продају. Видео сам колико сте тужни и колико патите и то ми је дирнуло срце. Учинило ми се да пред собом имам љупку, нежну и префињену жену која при том поседује таленте и квалитете који знатно одскачу од просека – жену коју бих с поносом могао да сматрам својом животном пратиљом, која би могла да ми пружи подршку у свим мојим подухватима, да ме утеши у тренуцима утучености, да подели моје успехе и да заједно са мном изгради частан и срећан дом.
А сад, што се тичи вашег иметека… написаћу вам чисту истину. Испоставило се да је тај иметак далеко мањи него што сам мислио ја, или било ко други, претпостављао. Искрено речено, не видим да бих одатле могао да извучем нарочиту корист за себе. Ви имате таман толико новца колико вам је потребно за трошкове које захтева ваш друштвени положај, довољно да одржавате свој посед и да задовољите своје личне потребе и хирове. Јести и спавати у тој кући и номинално је звати својом – то је све чему би могао да се нада неки осиромашени авантуриста. Зар заиста мислите да би то могло да ми послужи као довољан подстицај да жртвујем своју слатку слободу и још неиспитану будућност која животу дарује посебну драж? Не, кад сам вам пре неколико месеци рекао да између нас двоје постоји само једна спона, осећао сам да је моја душа повезана с вашом и да бих, да није тога, сигурно окончао наше познанство. Од тог тренутка сам се посветио искључиво вама, страшћу свог бића. Али – авај! – сад ми се чини да сам ту страст бацио низ ветар. Како је време пролазило, у вашем и свом карактеру опазио сам извесне особине које су ме увериле да, уколико желим да одржим ту дубоку и неокаљану наклоност која постоји међу нама, никада не смем допустити да се новац уплете у нашу везу. Да смо се венчали, ја никада не бих видео ни један једини шилинг ваших прихода. Никад се, било посредно или непосредно, не бих уплитао у ваше финансијске послове. Ако друштво оправдано жигоше унајмљеног љубавника, улога плаћеног супруга мене лично испуњава  једнаким гнушањем. 
А ви сте ми скресали у лице како сам себичан и саможив. Авај, плашим се да би неко могао стећи утисак да сте то учинили с ваљаним разлогом. Признајем то са понижењем које пара срце. Кад сам се ономад расплакао пред вама, и кад сте ми ви на тако неочекиван и тако неодољив начин понудили помоћ како бисте ми демонстрирали своју наклоност, нисам размишљао о томе да сам примио хонорар за своју деградацију! Понео сам се као слабић и будала! Поклекао сам пред искушењем и прихватио вашу понуду, али сам вам одмах рекао да то схватам искључиво као позајмицу и требало је само да сачекам меницу коју ми је мој заступник послао док сте ви били у Браденхејму, а која доспева овог месеца, како бих исплатио новац вашим банкарима и изравнао рачуне. Тако ми свега, кад су у питању пуки световни интереси, брак с вама не би ми донео апсолутно никакву корист. Друштво може много тога да понуди човеку мојих амбиција и способности. Ваше удовичко наслеђе, само по себи, не може узвисити ваш положај у односу на мене. Ја могу да живим онако како већ годинама живим, чистог срца и чистог образа, све док ми неминовни тог догађаја не омогући независност коју једино желим. Упустио сам се у ове непријатне детаље зато што сте ми пребацили да сам усредсређен искључиво на личан интерес. Не, никад не бих пристао да будем принцезин милосник и све благо овог света не би ме навело да неку жену изведем пред олтар јер од своје животне пратиље очекујем сасвим другачије квалитете. Моја природа захтева да мој породични живот буде саздан на трајној и непресушној љубави. Што се тиче вашег понашања према мени, мислим да је сваки коментар излишан. Нема сврхе да начињемо ту тему. Не, нећу вас прекоревати због тога. Могу да кривим једино себе. Сви су ме упозоравали шта ће се десити – на свим могућим местима, јавним и приватним – као да су сви одреда, изузев мене, приметили да ми пропаст виси над главом. Како сам само могао да будем толико сујетан па да претпоставим да ћете се према мени понети другачије него према легији мојих претходника!
Али, био сам довољно занесен да поверујем да сам дирнуо ваше срце! Јадна сирота будала!
Ви сте, као светска жена, ово свакако морали предвидети. Како сте имали срца да ми – зарад задовољења своје таштине, зарад десетомесечне забаве, зарад бекства од самоће – учините такву неправду? Зар нисте могли да пронађете неки мање достојан плен, већ сте морали да суновратите једну рајску птицу? Зашто свом капетану Нилу нисте допустили да буде ваш милосник и да вам улепша туборне дане, већ сте морали мене да понизите и обешчастите? Усуд ми није наменио да будем нечија играчка или дворска луда, али сте ме ви погодили тамо где сам најрањивији. Учинили сте оно што није пошло за руком чак ни мојим непријатељима: сломили сте ми дух. Од најузвишенијих до најпонизнијих тренутака у мом животу, од блиставог света славе до мог властитог домаћег огњишта  – све сте затровали. За мене више нема уточишта. Мрско ми је да останем код куће, а ако изађем напоље, све ће ме дочекати на нож.
Уживајте у свом тријумфу – јер немам намеру да било шта заташкавам. Моје срце није испуњено тугом ни утученошћу, већ дубоком неутаживом патњом која представља увод у чисту агонију. Све што мушкарца може да баци на колена обрушило се на моју мученичку главу. Срце ми је похарано, понос рањен, част умало укаљана. Зам да ћу у року од пар дана постати мета подсмеха и поруге у свету чије сам дивљење и поштовање читавог живота настојао да стекнем. За мене постоји још само једна утеха – самопоштовање. Да ли ће то бити довољно да не потонем? То је озбиљно питање којим се морам што пре позабавити.
Збогом. Нећу се претварати да вам желим све најбоље јер у вашој природи није да прихватите срећу која вам се оберучке нуди. Још неколико година ћете лепршати по фриволним пријемима и дружити се са фриволним људима, али ће сигурно сванути дан кад ћете почети да очајнички жудите за нежношћу и оданошћу које сад тако олако одбацујете. Тад ће вас сустићи заслужена казна. Тад ћете се сетити мушкарца чију сте страсну љубав сурово прокоцкали и чију сте душу неповратно издали.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта