Остави све то. Остани сâм, опет.
Не буди лутан, ни свој, ни туђ.
Свет већ трули, и свуд је мемла, буђ,
А гасне сјај на небу, низ облак пропет.

Све што је било почива као сплет
Заноса и чбиље, ал сад већ одјек само сив,
Без трага моћи, ко призор једва жив,
Умртвљен чами, чамро је сваки крст.

У мртве воде одоше и сан и дан.
У ваздуху плове, без оклопа, огљене лађе
Младости прошле, ал зрелост нам — без слике екран.

И кô да тâмни. Залуд би светлост да нађе
Невидљиву путању за просветљења, сновна, дубока:
Са звезде бесни устока, обесна, гневна, жестока!