четвртак, 30. август 2018.

Арсен Дедић | ПОРЕД МЕНЕ



У постељи још поред мене бдије
покривен мраком као брод у луци
твој живот у ком уплашено бије
и моје срце као сат на руци.

Са пријестола се на нас Сљеме руши
и стиже све до гробља изнад града,
а киша купа бол у мојој души
и скупља се крај последњих аркада.

Ти не знаш камо будећи се иде
тај пут на коме нема путоказа
и твоје очи замагљене виде
у капи кише крхотине мраза.

Ја ништа не знам у своме животу
ни тко ме води ни што да се ради
и памтим само неку анегдоту
о љубави и невољи и нади.

Мој ум од снова, слова и папира
још чува твоје слогове и риме,
а ти, кад чујеш звуке клавира,
хоћеш ли знати како ми је име.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта