четвртак, 27. септембар 2018.

Слободан Ракитић | СИЛАЗАК У ПОЉЕ КОСОВО



Ко у реку кад слази дуга,
слазиш, сестро, у поље исто
из лестве невидљиве.
Дрво се и сад завршава листом.
Ал сад је то прича друга,
а исте цркве и њиве.

Још исто сунце сија,
хлеб, вино и твоје лице.
Исти је змијски ујед,
и исто жито клија.
Други се сад језик чује,
ил' исти глас је сенице.

Опет је тама пала на Косово.
У Ситници црна је пена
и плод сваки пун мрака.
Светли нам Кнежева глава, и слово,
за сва времена,
негде високо, изнад облака.

И док заручника тражиш,
име изгубљено, лик и сен,
нико те, сестро, познао не би.
Коласта аздија у ражи,
копрена од злата и прстен
привиђају се и сад теби.

Исто шуме лан и пшеница,
исти су, над пољем, гром и муња,
маховина, лишај и земље грумен.
Исто нам закликће жуња.
И мада свуд су сад туђа лица,
иста је вечерња румен.

1989.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта