уторак, 25. септембар 2018.

Александар Блок | ПОСТОЈИ ИГРА



Постоји игра: опрезно се уђе,
Да се људима пажња успава;
И онда се очима плен пронађе;
И неприметно за њим се хода.

Ма колико груб и невичан
Човек кога помно следе –
Осећа поглед нетремичан
Усне му задрхте, пребледе

А други схвати шта се спрема:
Стресу му се рамена и руке;
Осврне се – и ничега нема;
Али расту неспокоја муке.

Збиља је страшан поглед невидљиви,
Јер, нећеш га лако ухватити;
Слутиш, али је тешко сазнати,
Чије ће те очи сад пратити.

Ни корист, ни жудња, ни одмазда;
Само – игра, као игра деце;
И у сваком људском скупа вазда,
Можеш наћи тајне пратиоце.

Понекад не схваташ ни сам:
Шта ли се то дешава теби?
Дођеш к људима нормалан,
А кад одеш ниси при себи.

Постоји и зло и добро око,
Но боље ниједно да те не следи:
Превише у себи има свако,
Незнаних сила од којих крв леди.

О, туге! Ни за хиљаду лета
Не можемо премерити душе:
Чујемо дрхтаје свих планета,
Громове како тишину руше…

А засад – у неизвесности живимо,
И несвесни своје снаге,
Као деца, ватром се играмо,
Повређујући себе и друге.

1913.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта