Душа моја лети према вама, заједно са овим папирима. Говорим им попут безумника, на хиљаде ствари. Попут лудака мислим да она иду ка вама да би вам поновила моје речи. За мене је немогуће да појмим да ће ти папири, које сам пресавио, за једанаест дана бити у вашим рукама, а ја овде остајем...

О, да, звездице моја, далека и блиска, рачунај на мене као на себе што рачунаш. Ни ја, ни моја приврженост нећемо вас изневерити ништа више него што ће живот изневерити ваше тело. У мојим годинама, човек верује, драга моја сродна душо, у оно што говори о животу. И верујте ми, за мене нема другог живота до вашег. Мој задатак је извршен. Ако вас, ипак, задеси каква несрећа, поћи ћу у неки мрачни угао да се ту завучем и останем непримећен људима, а ни ја да не видим никог више на овом свету. Allez, ово нису празне речи. Ако је за жену срећа да зна да је неком једина у срцу, сама, да га испуњава неописиво и једино она, сигурна да у уму мушкарца сија попут најсјајнијег светла, сигурна да је његова крв, да покреће сваки откуцај његовог срца, да живи у његовим мислима као супстанца за себе, и сигурна да ће тако бити заувек, и након тога. Eh bien, драга владарко моје душе, можете се назвати срећном и то срећном senza brama, зато што ћу ја бити ту за вас све до смрти. Човек може да се засити обичним, овоземаљским стварима, али божанским никад, а само ово писмо може да вам објасни шта сте ви за мене.

Наравно, Минотај има право. Наш разговор у трпезарији јесте био Шекспир. "Макбет", први чин, сцена седма.

Ја сада покушавам да испод оног свог осмеха који уједа, спроведем над Минотајем поступак који би се условно могао назвати лечење. Лечење наше оболеле љубави, која је свакога јутра годину дана старија. Како се љубави не лече по болницама и хируршким дворанама, поготово не у рату, обратила сам се врачима.

Неке начине лечења већ сам окушала и одбацила као неделотворне. Упркос свим мојим напорима Минотај ме више не познаје и заборавио је чак и моје име. Мисли да сам му слушкиња, сестра или нешто тако. Више не чује шта му говорим. Под бомбама на мене њему се више не диже. А ни на неку другу жену. Ко је проденуо свој живот кроз срце као конац кроз иглене уши, разумеће зашто ја чиним све могуће да Минотаја вратим себи. Ко није протнуо свој живот кроз срце као кроз иглене уши, неће разумети.

Начин који сада примењујем, једва да сам могла замислити када сам почела да га видам. То више и не личи на лечење у уобичајеном значењу речи. То је спор и мукотрпан посао. Циљ оне вежбе са Шекспиром био је да се Минотај бар током те вежбе измести из своје мржње на будућност и пребаци у било које друго време и место, у овом случају Макбетово. То би био први корак на путу његовог повратка натраг ка мени. Корак од мржње ка љубави.

Али ствари нису кренуле глатко. Пре неки дан коначно се показало да кура са Шекспиром није довољна. На јави више нисам могла да утичем на њега. Ближа сам му док спава, него док је будан. Није ни чудо. На јави Минотај је почео да прати из сата у сат ратна збивања. Ујутру је куповао новине - "Политику", "Блиц" и "Данас" па је упоређивао њихове извештаје о бомбардовању. Увече је на телевизији хватао наизменично BBC, Студио Б, хрватске канале, CNN или БК. Ноћу је пратио радио вести Студија Б и вести које су се могле добити преко електронске поште, у касне сате радио Црне Горе или сајтове War against Yugoslavia INET и CNN на интернету. Био је ван себе слажући даноноћно коцкице. Спавао је са бубом транзистора у уху. Умео је тачно напамет да каже шта је, где и када порушено од мостова до села. Нисам више знала како да га ишчупам из тог двоструког рата, рата који је буктао око нас и рата који се као у разбијеном огледалу понављао у њему. Бојао се пожара у суседству који би захватио и нас, или још више отровних облака који су се дизали изнад разорених постројења у Панчеву, или еколошке катастрофе ако Нато бомбардује Барич.

Морала сам да пређем на додатни поступак који мој врач зове "лечење сновима".

У сну нико нема име. Зовни уснулог туђим именом, ако је мушко можеш и женским, пробудиће га твој глас, а не његово име. Зато велики уплив на сањача имају речи које му се казују пошто је заспао и изгубио име, дакле, речи убачене право у сан. У зависности од тога шта му се шапуће или чита док спава, његовe мисли се мењају. У томе је лежала могућност да се Минотај промени бар док је ван јаве. Тако сам почела сваке друге вечери, чим заспи, да расклапам неку књигу и да му читам. Тихо, скоро на ухо, пазећи да га не пробудим, читала сам му по једну страницу. Као лама што чита над умирућим своју књигу, седим увече ја над уснулим Минотајем и читам наглас нашој љубави која умире. А напољу над нама шиште ракете. Кад их погоди противавионска артиљерија, чује се као да се у небу цепа огромни метални рупичасти саг. Ако ударе близу, Минотај се буди и моја вежба је пропала. Ако не, надам се да му је у уху нешто остало. Кап људске речи, уместо кап нечије смрти. Морала сам да натрапам на текст који ће неким мени незнаним стицајем околности оживети и покренути у Минотају нашу уморну љубав, његов успавани љубавни нагон. То је била игра на срећу. Укратко, препоручено ми је да му читам приче о чувеним паровима. Не само љубавним.

Читала сам, дакле, док су падале бомбе на Београд, на Земун, Нови Сад, на Сомбор, Ниш, на Косово, Приштину, на Црну Гору...Читала сам надохват руке препуштајући случају да нам помогне, легенде о Путифару и његовој жени, о Абелару и Хелоизи, о Давиду и Голијату, о Гогену и Ван Гогу, о Гетеу и Хелдерлину, о Вуку и Мини Караџић, његовој кћери, о косовском кнезу Лазару и царици Милици, о Тесли и његовој мачки. Читала сам Кавафија, Златоустог, Кортасара, Јована Дамаскина, Калвина, Достојевског, или светог Ћирила. Читала сам на српском, на енглеском, грчком или руском. Језик у ствари није био важан. У сну човек разуме све језике, сан је предјезичка институција. Тако је то трајало око две седмице. У међувремену оборени су мостови у Новом Саду на Дунаву и разорена зграда некадашњег Централног комитета на ушћу Саве. Минотај је чуо пророчанство да ће у Београду бити најтеже између два снега и стално је пратио временска предвиђања у нади да ће се пролеће окренути (као што је било априла 1941) и да ће опет пасти снег. Али, сијало је сунце. На мој очај он и даље није показивао знаке заинтересованости за мене ни на јави ни у сну. Под трбухом му је бујао огроман жбун косе тако да је мокрио као кроз траву, али штива у њему нису покренула никакав љубавни прохтев. Јер и у случају умирања љубави, исто је као и у случају смрти човека - умрли одлучује хоће ли слушати ламу који му чита књигу, или не.

Високо над нама јавља се још једна, нова, досада неупотребљена ноћ, девичански чиста, мирисава и пуна Натових болида и древних звезда које први пут светлуцају као људске мисли у овом новом мраку. Тамо је негде међу њима и Минотајева мисао. Како је открити невидљиву? Како је вратити мени? Пред нашим очима с друге стране реке велика кугла светлости бешумно слеће на земљу, а за њом долази громогласна експлозија из које израста велико дрво дима. Оно се брзо и наочиглед грана и расте ка небу кроз ноћ.

Висок, витак и смеђокос младић, који још није проживео доста тога, у црном фраку и са снежнобелом краватом, стајао је на вратима и, не без туге, посматрао салу, испуњену заслепљујућом светлошћу и паровима који играју валцер.

„Тешко је и досадно бити човек“ – мислио је он. „Човек – то је роб не само страсти, него и својих ближњих. Да, роб! Ја сам роб те шарене, веселе гомиле, која ми узвраћа тиме што ме не примећује. Њена воља, њени ниски прохтеви оковали су ми руке и ноге, као што удав својим погледом заледи кунића. Не бојим се рада, вољан сам да служим, али мука ми је да будем слуга. И уопште, зашто сам ја овде? Чему служим? Стално та врева, цвеће и шампањац, која ме обара с ногу, даме и њихови ледени... несносно!! Не, ужасан си, ти усуде људски! О како ћу бити срећан кад више не будем човек!“

Не знам шта би још домислио млади песимист да му није пришла девојка упадљиве лепоте. Лице младе лепотице руменело се и одисало одлучношћу. Прешла је рукавицом преко свог алабастерског лица и рекла гласом који је звучао као песма:

„Човече, дајте ми воде!“

Човеково лице попримило је израз поштовања, он се пренуо и побегао.

Ој, Козаче, ратни сине!...

Сред грмљаве и звекета,

Усред наше бојне муке,

Слушао сам танке звуке,

Пуне бола, пуне сете,

Кô да слушам старе бајке

Твоје гласне балалајке.

Гледô сам те, пун милине,

Како јездиш, како летиш

И крвавом шашком претиш;

Па још кад се, Козак, сетиш

Твоје лепе Украјине,

У оку ти пламен сине,

Полегô би танку змију,

Мегданџију бедевију,

Преко поља да се вине...

Али где је земља лепа?

Где је степа?...

Ој, Козаче, бојни брате,

Познајем ти тешку муку

И по песми и по звуку,

По узвику и јауку,

Што задршће са усана

Као жеља усијана...

Певаш песме, тужне, миле,

Од љубави и мегдана,

Па се сећаш страшне силе

И страшнијих јоште дана;

Та бојева давних, стари’,

Са Татари и Маџари,

И козачкој новој слави,

На Тимоку и Морави.

Како сте се онде били,

Како сте се крвавили:

Против сто си сам ишао,

На хиљаду јуришао;

Зуји куршум и кумбара,

Грме горе и долине,

А Козаку душа стара

Од силине и милине —

Дирнут ханџар из корице.

Или листак из горице,

Кад се вихор игра њима —

Затрепери у прсима.

Па, Козаче, брате мили,

Кад отидеш твоме крају,

Козачкоме завичају,

И затресеш балалајку,

Поздрави нам стару мајку —

Украјину...

1876.

То ти си, Роза? Мене познаш? Мелихат, из Глог.

Чекаш трактору? Чекаш, знааам како осећаш ти. Мука, мука, мој Роза. Увек, за човек, то. Мука. Идеш, бегаш, а ја? Мој сестра, овај Мелихат не знам за мир од смрт твог брата Станко. И сада могу ти све да кажем. Смем. Стара сам и ја, потпуно. Сад има да знаш: не убило њега мој муж, не. Убил мој отац, Роза, са пушка. Само једанпут – дум, и готово. Видела баш ја. Тамо, код водопад од Бело Дрим. И тамо ви нашли њега, мој Станко.

А што волела ја твој брат, бог зна. Само знао Бог, и нико више. Мој човек знао не, ич! Само питао: са ког си била мене пре? Само то. Увек. И мене удара. Ко бијо? И удара, удара. После ме отера. У моја кућа, код отац мој. А отац да носи то не може. Срамота, говори. И убија, са пушка.

По наш језик знам боље да ти казујем, али мало разумеш. А ја разуме тебе. Мене твој брат казао, учио. А то било пре муж што је волела Станко.

Овако. Пошла ја дол, из кућу, у башту и бостан. Баш уз реку, уз Бело Дрим. А вруће, сунце, ватра. А ја била млад, осамнаест год, па мислила да купам себе. И скинем све. Шалваре и блуза. И брзо у вода. Хук, до грло, до овде. Само што квасила коса, чујем корак. Иде неки. Радим шта? Ух! Сакупим себе под грану од врба. Али мене види тај. И стао. Макне главу, неће да гледа. Само каже...Твој брат знао добро шиптарски. Казао: ми опрости, ја случајно, тражим пеш, риба. И окрене себе, оде. Ја видела одмах да то буде поштен Срб, добар човек. Он казао: ти краљиц од лепота. И ја мислила добро је, све прошло, нико од гор, од моја кућа, не види то. Па изашла из вода, ставила шалваре и блуза на себе. И гледала мало. Тај човек, далек, баш ловила пеш, пастрмк. Срб, баш висок, леп. Срце, овде, удара. Само ти, Роза, како жена, знаш како удара, кад млад си.

И ништа. После дан три, са прозор од моја кућа, са брег, видим онај исти човек тамо. Код наша башта и бостан. Са дугачак прут, уз вода, забаца, лови пастрмк. И ништа. Само то, волим да гледам са пенџер, из даљ. И опет, после дана пет, ватра од сунце, идем дол. У башта, код Бело Дрим. Нема нико, на траву спустим себе мало. И опет имам уво да иде неки. И хоћу да дође баш онај Срб. И он дође. И будем луд. И бацим на њега велико паприко, бабура.

Он поглед са страх. Али мене види не. Ја опет бацам, велико краставац. Он одмах пада дол, види мене, смејем. Смеје на мене и он. Пада дол, иде на колено и рука. Ти знаш, Роза, како иде загар кад осети препелица. Тако и твој брат. Има мирис за птица. Дође до мене, све зуби у смех, кроз уста, и тај зуби ставља мени овде, у грло. И ја њега јела. Луд, баш луд била, моја Роз. Јер ти, старица, имала најлепо брат на свет. Много волела њега ја. И он волела мене. Казао он теби то? Не?! Свака недеља, цело лет, дошао. За једна недеља дана два. И волели смо. До крај, све! Ако. Хтела тако. И била краљиц. Ако што ме муж удара. И отера. После мене пита моја баба. Шта било, зашто мене отера муж. Ја казала:

"Куни се, Нона, да кажеш ником нећеш?" И она куне за себе.

И ја говорим:

"Нона, ја воли један од друга вера, један Срб."

Она мене гледа, гледа, па узме моја глава у њена рука. И потих говорила:

"Куни се ти, Мелихат, да казала ником не будеш, што теби ја казала сад?"

И ја дала бесу. Кунем да ћутим. Тада моја Нона говори нешто опасно, говори:

"Отац од мој отац био Срб. Тамо, у Дрениц. Али узела другу веру, Алах. Ти имаш још тај крв, Мелих, и Срб волиш за то." Ја то не волела. Ја плакала за то. А волела још твој брат. И чекала. Он дође. Свака недеља на дан један, на дан два. И после дошла мука. Више него што ти чекаш трактору да бегаш. Зорт, пашазот.

То било овако, моја Роза.

Овако:

Из трава, преко глава од Станко, ја видела мој отац трчала од горе. Видела нас у трава. И ја бацила твој брат са себе, и викала, викала. Да отац мисли то од сила. Станко бегао. Отац, са секира у рука, питао:

"Познаш тај?"

"Не."

"Срб?"

"Срб."

"Ако видиш, познаш њега?"

"Познам."

И плакала. Знала да твој брат више не дође. Се боји. Дан после отац иде на сточни пазар. Ја идем до Бело Дрим. Нађем онај прут што Станко лови пеш, и кријем, пушћам низ вода; река носи то. Опет отац иде на пијац и води мене. Са зар на моје лице, са фереџа. И говори: идеш, гледаш и познаш онај. И мени после кажеш – тај била. Гледам по улица, по сточна пијац, свуд, али нема Станко, нико не познам. Опет субота, опет иде са мене мој отац, и опет тражи да познам онај човек. Код трошарина, видим, стоји твој брат, мој Станко. Ух, моја Роза. Испод зар мене киша на очи.

Отац питао:

"Познаш онај код трошарин?"

"Не познам, Баб."

"Ти плакала?"

"Не можем овако више, Баб. Пусти мене!"

Муж онај, Роза, био човек добра. Ја тај човек не волела. И мене удара. Ја не плакала. Отац добар исто човек. Имао жао за мене и после месец један казао:

"Имаш слобод да идеш само до башта."

Ја не ишла. Само са пенџер од горе гледала. И после месец један видела Станко. Иде уз река, Бело Дрим, са она стране. Не ловила пеш, гледала у наша кућа. Ја, мој Роза, не може више. Не ишла у башта, дол, код вода. Ич, не. Ишла од гор, кад отац мој ишла у субота на пазар. Ишла до водопад и мене Станко види. И дође по вода са одело. Гази, а смеје на мене. И руке овако, да хвата мене. И тад пушка пуцала. И мој Станко пала у река. Све вода црвен. И ја бегала, бегала... Отац мене нађе у шума код Рожај, већ ноћ.

Казала:

"Баб, ја волела тај човек. Он волела мене. Што убила тај Срб? Волела мене као краљиц. Ја више не волела Алах. Ни тај Крист. Они не дала да сам краљиц за тај што ти чинила мртво са пушка."

Баш говорила ја тако.

А он мене са дрво од пушка у ребро.

"Шук!"

Казала и опет ударала.

Хтела да убије, али Нона њега куне. И тера.

За грофицу Гвичоли,

25. августа 1819. године

  

Најдража моја Тереза,

Прочитао сам ову књигу у вашој башти. Љубави моја, нисте били ту, јер иначе не бих могао да је прочитам. То је ваша омиљена књига, а писац је био мој најдражи пријатељ. Ви нећете разумети те енглеске речи, ни други их неће разумети, а то је разлог због којег их нисам ишкрабао на италијанском. Али препознаћете рукопис човека који вас страсно воли, и погодићете да је, над књигом која је ваша, он могао једино да мисли о љубави.

У тој речи, лепој на свим језицима, али најлепшој на вашем – amor mio – налази се моје битисање овде и у даљем животу, са којом сврхом – то ћете ви одредити. Моја судбина остаје са вама, а ви сте жена, седамнаеста вам је година и две како сте из манастира изашли. Волео бих да сте тамо остали, свим срцем, или барем да вас никад нисам упознао већ удату. Али сада је прекасно за све, волим вас и ви волите мене (барем ми тако рекосте, као да заиста и јесте тако), што ми је, на крају крајева, велика и последња утеха шта год да се деси.

Ја за вас осећам више од љубави, и не могу престати да вас волим. Помислите на мене, понекад, док нас Алпи и океан раздвајају, али нас никад неће раздвојити, уколико ви тако не желите.

                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Бајрон

* Грофица Гвичоли је била удата за много старијег мушкарца, а Бајрон ју је упознао у Венецији 1819. године. Ово писмо је написао на празном листу романа који му је она позајмила.

Као пеп'о сив је сав небески свод,

Склупчало лишће свенуле тајне –

Увело лишће у сне очајне;

Самотни Октобар успорио ход –

Године моје те пренесећајне;

Тмине и тмуше затамњују род –

Згран – језеро стрепи од зебње бескрајне

Сред утварне Горе, зване Недоход,

Где су гуле гробне – мрачно завичајне.

Једном, кроз алеју кипариса згрански'

Са својом ту душом ја језиво блудих –

Са душом, са Психом, кад срцем, вулкански,

Рекама од згуре бујицом полудих –

Кад лава узрујних богазе прегудих

Сумпорним вртлогом низ слом великански –

Ка поларном кругу сусрете кад будих;

О како урличе призор северјански:

Цик промуклих зора борелано лудих.

Разговор нам био озбиљан и крут,

Ал' мисли, те мисли од грца, од плаха –

И памћење наде издајничког маха –

Окробар је смркли пресаздао кут

(Које ли нас ноћи обавио скут?) –

Не знадасмо ноћи кретање, ни пут,

(Мада смо већ једном сишли у тај слут):

Све нам ван сећања, узаврела даха –

Та гора утварна и тог Зграма ћут.

Па докле се Ноћи нагињала раван,

Јутру усмераво звезданик је сат –

Јутро ускораво звезданик је сат –

Одједном, гле, звежђа мутни грумен таван

Изрони на небу дворог чудно страван,

Бледи срп Астарте, маглен небоклат –

Драгуљ дијамантски смамљен и призват:

Тако разговетан и дворого страван.

Рекох: "Од Дијане топлији је Он;

Кроз етар уздаха доплови безмеран –

Кроз етар уздаха доплови безмеран;

Виде да се суза не осуши звон

Са образа људских, где суза згон,

Па је дошо зрачан, и љубаван, Он,

Из сазвежђа Лава, да нам каже, веран,

Где је заборава умир неизмеран –

Да покаже неба затон тихобон –

Он да нам осветли и зрачан и смеран:

Где је вечног мира пренебесни трон;

Са лежаја Лава дојездио Он."

Ал' Психа подиже прст у вис, па тмурно:

"Овој звезди, авај, не поклањам вере –

Бледилу том њеном не поклањам веру –

Него не оклевај, пренимо се журно:

Бежимо што даље изван смисла, мере;

То једино оста – само бекство бурно!"

У страху грцаше, ко гоњено звере

Клонуше јој крила – безумно их стере –

Падоше на земљу да их блато ждере –

На земљу јој паде окриље биљурно.

А ја одговорих: "То су снова сање;

О, дај у биљурни да грезнемо зрак!

О, дај да препурни пречезнемо зрак!

Сибилски тај блесак блешти нам: Уздање,

Нада и Лепота његово су ткање –

Гле: проломи небо и опак му мрак!

О, верујмо мирно у то надблискање:

Водиће нас право, то је уздан знак –

Та видиш да ноћу проломи се мрак,

Гракну из ноћи промукао грак:

Проломи се мрака тешко очајање."

Смирио сам Психу, пољуб' дадох њој

С много болне страсти с много жалног шума

И убедих Психу, сред печалних глума;

Тад пођосмо даље; кад, језиво: Стој!

Пред нама Гробнице извио се крој

Са натписом неким врх свода, врх хума!

"Шта пише, о Сестро, ком за упокој?

Коме, изгубљеном, слова жалинх рој?"

Одговори она: "Пише: Јулалума;

Почива у њему твоја Јулалума."

Тад, ко пеп'о сив ми дође срца свод,

Ко лишће склупчано у сне очајне –

Ко лишће клонуло у свенуле тајне;

Завиках: "Октобар успорио ход,

Пре годину дана ту добродих брод –

О, ту је донесох, стрепње ми бескрајне,

Ту сам је донео мртвим у поход:

О сад препознајем и тај Недоход,

И све што је у њему најприснији род:

Згран, језеро магле, и те мисли вајне –

Кроз утварне горе гулом завичајне."