За грофицу Гвичоли,
25. августа 1819. године
Најдража моја Тереза,
Прочитао сам ову књигу у вашој башти. Љубави моја, нисте били ту, јер
иначе не бих могао да је прочитам. То је ваша омиљена књига, а писац је био мој
најдражи пријатељ. Ви нећете разумети те енглеске речи, ни други их неће
разумети, а то је разлог због којег их нисам ишкрабао на италијанском. Али
препознаћете рукопис човека који вас страсно воли, и погодићете да је, над
књигом која је ваша, он могао једино да мисли о љубави.
У тој речи, лепој на свим језицима, али најлепшој на вашем – amor mio –
налази се моје битисање овде и у даљем животу, са којом сврхом – то ћете ви
одредити. Моја судбина остаје са вама, а ви сте жена, седамнаеста вам је година
и две како сте из манастира изашли. Волео бих да сте тамо остали, свим срцем,
или барем да вас никад нисам упознао већ удату. Али сада је прекасно за све,
волим вас и ви волите мене (барем ми тако рекосте, као да заиста и јесте тако),
што ми је, на крају крајева, велика и последња утеха шта год да се деси.
Ја за вас осећам више од љубави, и не могу престати да вас волим.
Помислите на мене, понекад, док нас Алпи и океан раздвајају, али нас никад неће
раздвојити, уколико ви тако не желите.
Бајрон
* Грофица Гвичоли је била удата за
много старијег мушкарца, а Бајрон ју је упознао у Венецији 1819. године. Ово
писмо је написао на празном листу романа који му је она позајмила.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!