уторак, 03. октобар 2017.

Едгар Алан По | JULALUMA



Као пеп'о сив је сав небески свод,
Склупчало лишће свенуле тајне –
Увело лишће у сне очајне;
Самотни Октобар успорио ход –
Године моје те пренесећајне;
Тмине и тмуше затамњују род –
Згран – језеро стрепи од зебње бескрајне
Сред утварне Горе, зване Недоход,
Где су гуле гробне – мрачно завичајне.
Једном, кроз алеју кипариса згрански'
Са својом ту душом ја језиво блудих –
Са душом, са Психом, кад срцем, вулкански,
Рекама од згуре бујицом полудих –
Кад лава узрујних богазе прегудих
Сумпорним вртлогом низ слом великански –
Ка поларном кругу сусрете кад будих;
О како урличе призор северјански:
Цик промуклих зора борелано лудих.
Разговор нам био озбиљан и крут,
Ал' мисли, те мисли од грца, од плаха –
И памћење наде издајничког маха –
Окробар је смркли пресаздао кут
(Које ли нас ноћи обавио скут?) –
Не знадасмо ноћи кретање, ни пут,
(Мада смо већ једном сишли у тај слут):
Све нам ван сећања, узаврела даха –
Та гора утварна и тог Зграма ћут.
Па докле се Ноћи нагињала раван,
Јутру усмераво звезданик је сат –
Јутро ускораво звезданик је сат –
Одједном, гле, звежђа мутни грумен таван
Изрони на небу дворог чудно страван,
Бледи срп Астарте, маглен небоклат –
Драгуљ дијамантски смамљен и призват:
Тако разговетан и дворого страван.
Рекох: "Од Дијане топлији је Он;
Кроз етар уздаха доплови безмеран –
Кроз етар уздаха доплови безмеран;
Виде да се суза не осуши звон
Са образа људских, где суза згон,
Па је дошо зрачан, и љубаван, Он,
Из сазвежђа Лава, да нам каже, веран,
Где је заборава умир неизмеран –
Да покаже неба затон тихобон –
Он да нам осветли и зрачан и смеран:
Где је вечног мира пренебесни трон;
Са лежаја Лава дојездио Он."
Ал' Психа подиже прст у вис, па тмурно:
"Овој звезди, авај, не поклањам вере –
Бледилу том њеном не поклањам веру –
Него не оклевај, пренимо се журно:
Бежимо што даље изван смисла, мере;
То једино оста – само бекство бурно!"
У страху грцаше, ко гоњено звере
Клонуше јој крила – безумно их стере –
Падоше на земљу да их блато ждере –
На земљу јој паде окриље биљурно.
А ја одговорих: "То су снова сање;
О, дај у биљурни да грезнемо зрак!
О, дај да препурни пречезнемо зрак!
Сибилски тај блесак блешти нам: Уздање,
Нада и Лепота његово су ткање –
Гле: проломи небо и опак му мрак!
О, верујмо мирно у то надблискање:
Водиће нас право, то је уздан знак –
Та видиш да ноћу проломи се мрак,
Гракну из ноћи промукао грак:
Проломи се мрака тешко очајање."
Смирио сам Психу, пољуб' дадох њој
С много болне страсти с много жалног шума
И убедих Психу, сред печалних глума;
Тад пођосмо даље; кад, језиво: Стој!
Пред нама Гробнице извио се крој
Са натписом неким врх свода, врх хума!
"Шта пише, о Сестро, ком за упокој?
Коме, изгубљеном, слова жалинх рој?"
Одговори она: "Пише: Јулалума;
Почива у њему твоја Јулалума."
Тад, ко пеп'о сив ми дође срца свод,
Ко лишће склупчано у сне очајне –
Ко лишће клонуло у свенуле тајне;
Завиках: "Октобар успорио ход,
Пре годину дана ту добродих брод –
О, ту је донесох, стрепње ми бескрајне,
Ту сам је донео мртвим у поход:
О сад препознајем и тај Недоход,
И све што је у њему најприснији род:
Згран, језеро магле, и те мисли вајне –
Кроз утварне горе гулом завичајне."

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта