четвртак, 21. децембар 2017.

Милан Ракић | ЈЕФИМИЈА




Јефимија, ћерка господара Драме,
И жена деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар Манастиру.

Покрај ње се крве народи и гуше,
Пропадају царства, свет васколик цвили;
Она, вечно сама, на злату и свили,
Везе страшне боле отмене јој душе.

Векови су прошли, и заборав пада;
А још народ овај, као некад, грца;
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада.

И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!

И осећам тада да, к'о некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над племеном које обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче...

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта