среда, 20. децембар 2017.

Милорад Павић | ЉУБАВ КОЈА ЈЕ СВАКОГА ЈУТРА ГОДИНУ ДАНА СТАРИЈА



Наравно, Минотај има право. Наш разговор у трпезарији јесте био Шекспир. "Макбет", први чин, сцена седма.
Ја сада покушавам да испод оног свог осмеха који уједа, спроведем над Минотајем поступак који би се условно могао назвати лечење. Лечење наше оболеле љубави, која је свакога јутра годину дана старија. Како се љубави не лече по болницама и хируршким дворанама, поготово не у рату, обратила сам се врачима.
Неке начине лечења већ сам окушала и одбацила као неделотворне. Упркос свим мојим напорима Минотај ме више не познаје и заборавио је чак и моје име. Мисли да сам му слушкиња, сестра или нешто тако. Више не чује шта му говорим. Под бомбама на мене њему се више не диже. А ни на неку другу жену. Ко је проденуо свој живот кроз срце као конац кроз иглене уши, разумеће зашто ја чиним све могуће да Минотаја вратим себи. Ко није протнуо свој живот кроз срце као кроз иглене уши, неће разумети.
Начин који сада примењујем, једва да сам могла замислити када сам почела да га видам. То више и не личи на лечење у уобичајеном значењу речи. То је спор и мукотрпан посао. Циљ оне вежбе са Шекспиром био је да се Минотај бар током те вежбе измести из своје мржње на будућност и пребаци у било које друго време и место, у овом случају Макбетово. То би био први корак на путу његовог повратка натраг ка мени. Корак од мржње ка љубави.
Али ствари нису кренуле глатко. Пре неки дан коначно се показало да кура са Шекспиром није довољна. На јави више нисам могла да утичем на њега. Ближа сам му док спава, него док је будан. Није ни чудо. На јави Минотај је почео да прати из сата у сат ратна збивања. Ујутру је куповао новине - "Политику", "Блиц" и "Данас" па је упоређивао њихове извештаје о бомбардовању. Увече је на телевизији хватао наизменично BBC, Студио Б, хрватске канале, CNN или БК. Ноћу је пратио радио вести Студија Б и вести које су се могле добити преко електронске поште, у касне сате радио Црне Горе или сајтове War against Yugoslavia INET и CNN на интернету. Био је ван себе слажући даноноћно коцкице. Спавао је са бубом транзистора у уху. Умео је тачно напамет да каже шта је, где и када порушено од мостова до села. Нисам више знала како да га ишчупам из тог двоструког рата, рата који је буктао око нас и рата који се као у разбијеном огледалу понављао у њему. Бојао се пожара у суседству који би захватио и нас, или још више отровних облака који су се дизали изнад разорених постројења у Панчеву, или еколошке катастрофе ако Нато бомбардује Барич.
Морала сам да пређем на додатни поступак који мој врач зове "лечење сновима".
У сну нико нема име. Зовни уснулог туђим именом, ако је мушко можеш и женским, пробудиће га твој глас, а не његово име. Зато велики уплив на сањача имају речи које му се казују пошто је заспао и изгубио име, дакле, речи убачене право у сан. У зависности од тога шта му се шапуће или чита док спава, његовe мисли се мењају. У томе је лежала могућност да се Минотај промени бар док је ван јаве. Тако сам почела сваке друге вечери, чим заспи, да расклапам неку књигу и да му читам. Тихо, скоро на ухо, пазећи да га не пробудим, читала сам му по једну страницу. Као лама што чита над умирућим своју књигу, седим увече ја над уснулим Минотајем и читам наглас нашој љубави која умире. А напољу над нама шиште ракете. Кад их погоди противавионска артиљерија, чује се као да се у небу цепа огромни метални рупичасти саг. Ако ударе близу, Минотај се буди и моја вежба је пропала. Ако не, надам се да му је у уху нешто остало. Кап људске речи, уместо кап нечије смрти. Морала сам да натрапам на текст који ће неким мени незнаним стицајем околности оживети и покренути у Минотају нашу уморну љубав, његов успавани љубавни нагон. То је била игра на срећу. Укратко, препоручено ми је да му читам приче о чувеним паровима. Не само љубавним.
Читала сам, дакле, док су падале бомбе на Београд, на Земун, Нови Сад, на Сомбор, Ниш, на Косово, Приштину, на Црну Гору...Читала сам надохват руке препуштајући случају да нам помогне, легенде о Путифару и његовој жени, о Абелару и Хелоизи, о Давиду и Голијату, о Гогену и Ван Гогу, о Гетеу и Хелдерлину, о Вуку и Мини Караџић, његовој кћери, о косовском кнезу Лазару и царици Милици, о Тесли и његовој мачки. Читала сам Кавафија, Златоустог, Кортасара, Јована Дамаскина, Калвина, Достојевског, или светог Ћирила. Читала сам на српском, на енглеском, грчком или руском. Језик у ствари није био важан. У сну човек разуме све језике, сан је предјезичка институција. Тако је то трајало око две седмице. У међувремену оборени су мостови у Новом Саду на Дунаву и разорена зграда некадашњег Централног комитета на ушћу Саве. Минотај је чуо пророчанство да ће у Београду бити најтеже између два снега и стално је пратио временска предвиђања у нади да ће се пролеће окренути (као што је било априла 1941) и да ће опет пасти снег. Али, сијало је сунце. На мој очај он и даље није показивао знаке заинтересованости за мене ни на јави ни у сну. Под трбухом му је бујао огроман жбун косе тако да је мокрио као кроз траву, али штива у њему нису покренула никакав љубавни прохтев. Јер и у случају умирања љубави, исто је као и у случају смрти човека - умрли одлучује хоће ли слушати ламу који му чита књигу, или не.
Високо над нама јавља се још једна, нова, досада неупотребљена ноћ, девичански чиста, мирисава и пуна Натових болида и древних звезда које први пут светлуцају као људске мисли у овом новом мраку. Тамо је негде међу њима и Минотајева мисао. Како је открити невидљиву? Како је вратити мени? Пред нашим очима с друге стране реке велика кугла светлости бешумно слеће на земљу, а за њом долази громогласна експлозија из које израста велико дрво дима. Оно се брзо и наочиглед грана и расте ка небу кроз ноћ.


Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта