Висок, витак и
смеђокос младић, који још није проживео доста тога, у црном фраку и са
снежнобелом краватом, стајао је на вратима и, не без туге, посматрао салу,
испуњену заслепљујућом светлошћу и паровима који играју валцер.
„Тешко је и досадно
бити човек“ – мислио је он. „Човек – то је роб не само страсти, него и својих
ближњих. Да, роб! Ја сам роб те шарене, веселе гомиле, која ми узвраћа тиме што
ме не примећује. Њена воља, њени ниски прохтеви оковали су ми руке и ноге, као
што удав својим погледом заледи кунића. Не бојим се рада, вољан сам да служим,
али мука ми је да будем слуга. И уопште, зашто сам ја овде? Чему служим? Стално
та врева, цвеће и шампањац, која ме обара с ногу, даме и њихови ледени...
несносно!! Не, ужасан си, ти усуде људски! О како ћу бити срећан кад више не
будем човек!“
Не знам шта би још
домислио млади песимист да му није пришла девојка упадљиве лепоте. Лице младе
лепотице руменело се и одисало одлучношћу. Прешла је рукавицом преко свог
алабастерског лица и рекла гласом који је звучао као песма:
„Човече, дајте ми
воде!“
Човеково лице
попримило је израз поштовања, он се пренуо и побегао.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!