понедељак, 18. децембар 2017.

Антон Павлович Чехов | ЧОВЕК



Висок, витак и смеђокос младић, који још није проживео доста тога, у црном фраку и са снежнобелом краватом, стајао је на вратима и, не без туге, посматрао салу, испуњену заслепљујућом светлошћу и паровима који играју валцер.
„Тешко је и досадно бити човек“ – мислио је он. „Човек – то је роб не само страсти, него и својих ближњих. Да, роб! Ја сам роб те шарене, веселе гомиле, која ми узвраћа тиме што ме не примећује. Њена воља, њени ниски прохтеви оковали су ми руке и ноге, као што удав својим погледом заледи кунића. Не бојим се рада, вољан сам да служим, али мука ми је да будем слуга. И уопште, зашто сам ја овде? Чему служим? Стално та врева, цвеће и шампањац, која ме обара с ногу, даме и њихови ледени... несносно!! Не, ужасан си, ти усуде људски! О како ћу бити срећан кад више не будем човек!“
Не знам шта би још домислио млади песимист да му није пришла девојка упадљиве лепоте. Лице младе лепотице руменело се и одисало одлучношћу. Прешла је рукавицом преко свог алабастерског лица и рекла гласом који је звучао као песма:
„Човече, дајте ми воде!“
Човеково лице попримило је израз поштовања, он се пренуо и побегао.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта