Звијезде дршћић сјају издалека,
Са сребрнога неба плаво вече
Тајанством шуми и стално, тихо тече
А мјесечина сјетом дрхти мека.

Утонуло је у мирис све… Из таме
Невидљиво ме нешто зове, гласом,
И заноси ме тугом, к'о таласом,
Док страхом зија студен бескрај на ме.

Тад о мјесец ми запеше поглед…
Свуд ледена прошлост! Смрт, хладно стијење
Над страшним гробом сав што живот крије.

Задрхта срце, душа ми се следи:
– Још само љубав усамљена бдије,
Плаче и љуби умрло камење.

1906.