Како се човек уопште одлучује на писање књиге? Можда се то дешава тек кад, после много година читања, ту књигу, још ненаписану, не пронађе ни у једној књижари, ни у једној библиотеци, а жарко жели да је прочита. Понекад нам је жао што смо већ прочитали све лепе књиге које волимо. Зашто Чехов није написао још стотинак својих дивних прича? Зашто се Хемингвеј убио пре него што је написао, можда, најважнију књигу, о томе шта му се догодило да најзад потражи тај последњи излаз? Неки романи подсећају на наш сопствени живот. Многи јунаци веома личе на нас саме. Али, после читања, на врху језика ипак остане неизговорена најважнија од свих прича – наша сопствена! Тада седамо за сто и почињемо да пишемо, после безброј томова сабраних дела славних мртваца, пишемо као да је то први роман на свету – најважнији и једини!
Пред нама су дуги часови осамљености, дани ћутње, непрегледна пространства беле хартије и свет у магли; предели који очекују да буду уобличени, личности које стрпљиво чекају да их оживимо … Некада давно изговорене речи, расуте у времену, роје нам се око лампе. Седимо и на завршетку велике историјске књижевности, а на почетку наше сопствене – безначајне, пишемо књигу коју бисмо волели да имамо у руци у неком малом провинцијском градићу, у време предугих киша и блата на друму.
Сами смо против свих.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!