У овом животу, међу мноштвом људи,
немојте тражити слику вечне лепоте,
нити у радости ситих и задовољних груди,
нити у горком болу, који нам благост оте.

Била атом невидљив или бескрајност пуста,
спокојно објављење, дах небеске висине,
њу дух разуме, а не кажу је уста,
у бездану јој тамном ум се ништи и гине.

• Препевао Луко Паљетак

Кад ти четрдесет зима сколи чело
И нагрди ровом поље што је сјало,
Привлачна ти младост - гордо рухо бело -
Биће један дроњак који вреди мало.

И упитан тада: Шта је са лепотом,
Куд се твојих младих дана благо деде?
"У усахлом оку", ако додаш потом
То ће бити стид и речи што не вреде.

Из лепоте твоје изданак да вири -
Тад би мого рећи: "Ово дете сада
Правда моју старост и мој рачун мири",

Јер твоја лепота и у њему влада.
То би било - бити обновљен - стар, јадан,
И гледати своју топлу крв; а хладан.

• Препевао Стеван Раичковић
  

Пролистај, моја јабуко, дошло је сунце на врата.
Потајно расте поток и вјетар шуми из даљине.
Топло цвркуће подне, дани су крцати злата,
размакни болне завјесе да гледам у модрине.

Оживи шаптом плода, тиха дружице моја,
промијенит ћу се с тобом за твоје очи, зденче!
Да ми је камен узглавље, а срце пехар боја,
мекан лежај цвијећа, гдје звона лудо бренче.

Дај ми од твоје вјечне пјесме, свијете, створи ме шумом.
Дај да ми душа пролиста, у сну да зазелени.
Промијенит ћу се с првим који ноћас прође овим друмом.
Прољеће иде, слушај: о мајко, груди ми разодјени!

Нестало, наједном, зиме даха злога,
Пролистале гране сваког младог шиба;
Цвет осуо круне новог, белог глога,
Ветрић свежу траву милује и гиба.

Пролеће, пуно боја, пуно сјаја,
Осмејака, нада, чезнућа и снóва,
Дошло за добом сплина, уздисаја,
С тицама, преко мора и брегóва.

Варљиви свет старих илузија плави
Стару башту нада што давно не листа;
Крупно сунце сија у пролећној слави,
У светлости што је, као некад, чиста.

Ја дуго чамим тих немирних дана,
Кад пролећа прошла олистају редом
Уз мамљиви шумор узрујаних грана,
У сећању драгом, пробуђеном, бледом.

Предани смо својој прошлости, ко мајци,
Јединој што за нас још утехе има
У данашњој грубој, беспоштедној хајци
Живота, у борби сред праха и дима.

Јер прошлост је оно што нам увек ствара
Илузију среће и видљивост јада,
Што је увек драга, као мајка стара,
И кад цвеће цвета, и кад лишће пада.

А круница сваког младог, новог цвета,
Сећа ме на пале круне старог доба,
И пролећна раскош на таштину света,
И мириси маја на задах од гроба

Зима је повукла хртове
На своја јужна ловишта;

Предвидео сам у својим записима
да ће те затећи на Делу ко којота
да ће ти вршљати по јетри и мислима
и свашта правити од твог живота

Говорио сам не једном својим ученицима
да ће ти по трулим муњама пронаћи лог
и да ћеш их дочекати радосним крицима
ко међ губавцима што дочекан је бог

Говорио сам и јавно речима пуним јода
на чувеним светковинама у славу жетве
да истински песник од свога народа
може доживети само ударце и клетве

Па и без тога се све могло десити
без родних палица кнуте и вешала
могли су те Јапанци 1905. обесити
како би тек онда твоја мајка заплакала

Јер род си онима којима не помажу траве
јер друг онима што пију змијски отров ко воду
јер брат си онима што тек иза браве
доживе истинску слободу

Јер посумњао си у све не само у кипове и бисте
посумњао у Ум у Срце у Оплођајни Уд
посумњао у руке прљаве а још више у руке чисте
више у велике љубави него у мали блуд.

Посумњао си и сумња твоја била ти мати
и сумња била ти сестра била ти отац била брат
и сумња била ти бич на ком ће дојахати
тужилац са пресудом и џелат

Предвидео сам у својим записима
да ће те затећи над песмом ко којота
да ће ти вршљати по јетри и мислима
и свашта правити од твог живота

Говорио сам не једном својим ученицима
да ће ти по трулим муњама пронаћи лог
и да ћеш их дочекати радосним крицима
као што је губаве дочекао бог

Говорио сам и јавно речима од челика
на чувеним светковинама у славу жетве
да истински народ од својих песника

може дочекати само плач и клетве.

Никад више, мило моје, никад више!
Никад више оног лета,
нема зашто цвет да цвета.
Умрле су очи твоје,
никад више, готово је!

Плакати нећу ја, мило моје!
Око је празно и слепо.
Сад јесте, зло је, све свршено је,
а било нам је, било нам је лепо!

Све је прошло, мило моје, све је прошло!
Ничег нема, све се гаси,
нестали су они гласи.
Умрле су речи твоје,
све је прошло за нас двоје.

Плакати нећу ја, мило моје!
Око је празно и слепо.
Сад јесте, зло је, све свршено је,
а било нам је, било нам је лепо!
Отишло је, мило моје, отишло је!

Моја празна рука вене,
нема тебе поред мене.
Умрло је срце твоје,
готово је, отишло је!

Све док је твог благог ока
и усана твојих сласт,
небо је моје плаво,
а живот вечно млад.

Сваки куцај срца твога
ја разумем знај.
Чиста је оно суза
што у оку твоме сја.

За твог лика рајски плам
живот ћу радо теби да дам.

Кад је вече, над ресторанима

• Превео Стеван Раичковић

-извор-

Кроз памет моју непрестано лута
и у сећање враћа ми се често
хаљина она, и време, и место
где госпу своју видех првог пута.

Ти знаш, љубави, какав чар је кити,
јер ти си увек уз њу боравила;
колико беше дражесна и мила,
тешко је рећи, тешко замислити.

И што су сјајне зраке сунца, када
по снегу сјају врх планинских страна,
над белом хаљом то је коса њена.

Но што да зборим и набрајам сада!
Где има сунца ту је увек дана,
рај је небески где је лепа жена.