![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhiBuTB3JbmBso-q31Iyb6SNg_T3e3ZnjI2HCka-O_7tjGX6vqpU2KwZ97WORcf2ptNKPeAr68CTxZX0Y7haKocMMdHlwRm4aJhfbMDqR3HQUjcGMgFiJF0CuSEYnin-lJYd5UqHB8r9qk/s1600/y248791055635115.jpg)
Потајно расте поток и вјетар шуми из даљине.
Топло цвркуће подне, дани су крцати злата,
размакни болне завјесе да гледам у модрине.
Оживи шаптом плода, тиха дружице моја,
промијенит ћу се с тобом за твоје очи, зденче!
Да ми је камен узглавље, а срце пехар боја,
мекан лежај цвијећа, гдје звона лудо бренче.
Дај ми од твоје вјечне пјесме, свијете, створи ме шумом.
Дај да ми душа пролиста, у сну да зазелени.
Промијенит ћу се с првим који ноћас прође овим друмом.
Прољеће иде, слушај: о мајко, груди ми разодјени!
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!