Пролистај, моја јабуко, дошло је сунце на врата.
Потајно расте поток и вјетар шуми из даљине.
Топло цвркуће подне, дани су крцати злата,
размакни болне завјесе да гледам у модрине.

Оживи шаптом плода, тиха дружице моја,
промијенит ћу се с тобом за твоје очи, зденче!
Да ми је камен узглавље, а срце пехар боја,
мекан лежај цвијећа, гдје звона лудо бренче.

Дај ми од твоје вјечне пјесме, свијете, створи ме шумом.
Дај да ми душа пролиста, у сну да зазелени.
Промијенит ћу се с првим који ноћас прође овим друмом.
Прољеће иде, слушај: о мајко, груди ми разодјени!