Нестало, наједном, зиме даха злога,
Пролистале гране сваког младог шиба;
Цвет осуо круне новог, белог глога,
Ветрић свежу траву милује и гиба.

Пролеће, пуно боја, пуно сјаја,
Осмејака, нада, чезнућа и снóва,
Дошло за добом сплина, уздисаја,
С тицама, преко мора и брегóва.

Варљиви свет старих илузија плави
Стару башту нада што давно не листа;
Крупно сунце сија у пролећној слави,
У светлости што је, као некад, чиста.

Ја дуго чамим тих немирних дана,
Кад пролећа прошла олистају редом
Уз мамљиви шумор узрујаних грана,
У сећању драгом, пробуђеном, бледом.

Предани смо својој прошлости, ко мајци,
Јединој што за нас још утехе има
У данашњој грубој, беспоштедној хајци
Живота, у борби сред праха и дима.

Јер прошлост је оно што нам увек ствара
Илузију среће и видљивост јада,
Што је увек драга, као мајка стара,
И кад цвеће цвета, и кад лишће пада.

А круница сваког младог, новог цвета,
Сећа ме на пале круне старог доба,
И пролећна раскош на таштину света,
И мириси маја на задах од гроба