Кроз памет моју непрестано лута
хаљина она, и време, и место
где госпу своју видех првог пута.
Ти знаш, љубави, какав чар је кити,
јер ти си увек уз њу боравила;
колико беше дражесна и мила,
тешко је рећи, тешко замислити.
И што су сјајне зраке сунца, када
по снегу сјају врх планинских страна,
над белом хаљом то је коса њена.
Но што да зборим и набрајам сада!
Где има сунца ту је увек дана,
рај је небески где је лепа жена.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!