Кад је вече, над ресторанима
Врео је ваздух глув и плах.
И повицима, тим пијанима,
Влада пролетњи, трули дах.
Далеко, где је прах уличарски,
Над досадама вила свих -
Једва се злати перец пекарски
И чује деце плач тај тих.
И свако вече, у осамама,
Забацујући цилиндер –
По јендецима шеће с дамама
Већ испробани каваљер.
Шкрипе језером ту онолико
Рашљи и бруји женски цик.
Диск се у небу на све навико
И бесмислено криви лик.
Јединог друга – у ноћ пијанства –
Из моје чаше одраз сја.
И влагом трпком, пуном тајанства,
Ошамућен је ко и ја.
Ту слуге покрај ближих столића
Сањиво трче поред нас.
И пијанице, с оком кунића,
Вичу: "In vino veritas!"
И свако вече у час назначен
(Или то само сањам све?),
Стас девичански, свилом ухваћен,
По магловитом окну гре.
Лако, прошавши међ опијеним,
Без сапутника било ког –
Са мирисима неким магленим
Крај прозора би села свог.
И веју древним празноверјима –
И гипка свила у ње сва
И тај њен шешир с црним перјем,
С прстењем уска рука та.
И окован том чудном близином
Гледам за црним велом ту.
И ко да видим: с дивном даљином
И зачарану обалу.
Глуве су тајне ми поверене,
Нечије сунце – дато, гле.
И кутке душе унезверене
Потапа трпко вино све.
Нојева перја што се савила –
Љуљају се у мозгу мом.
И очи без дна, пуне плавила,
Цветају оном обалом.
Душа за благо има скровиште,
А кључ тај имам тек ја сам.
Ти имаш право, о чудовиште,
Истина је у вину, знам!
24. априла 1906.
- Превео Стеван Раичковић
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!