Полако над градом дажди
                                    (Артур Рембо) 

У мени све јаче плаче
док над градом киша лије,
каква се то чама стаче
до срца што горко плаче?

О тише, тише, кише,
по земљи и по крову!
За срце што уздише
о тише, песмо кише!

Плаче, без смисла плаче
душа што је патња куша.
Зар неверство неко јаче?
Зар без смисла грца, плаче?

Најгоре су патње, чаме,
кад не зна зашто, с чега,
без љубави и без чаме
срце саме туге маме!