Нада мноме лисни дрва
своди,
дугачко им се већ
отеже сена;
Надо моја, ваљда ниси
пена,
Која чезне, теке што
се роди.
Десно, лево мене нога
води,
Куда иђа јуче
прељувена;
Сунца јарког веће
зрака блена
За горицу чарну доле
оди.
Чу ли, чу ли, штано
онде шушну?
Лагана л' је онде миле
нога,
Дано прође мимо драгог
свога?
Ветар лаки несташно то
пушну,
Суви листак с дрвета
обали —
Само наду нека ми не
свали.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!